Утврдио сам да Борхесова реч често даје људима више стварности од самог живота, написао је Адолфо Бјој Касарес у импресивној дневничкој књизи о славном латиноамеричком писцу
Дневничке записе А. Б. Касарес је бележио приликом својих сусрета са Х. Л. Борхесом између 1947 и 1989. године, а књигу “Борхес, дневник” – исцрпну и инспиративну хронику њиховог пријатељства која је и сведочанство о књижевном животу тог времена, код нас је објавила “Академска књига”. Како се наводи у пратећој информацији књигу је у шпанском издању, које има чак 1.633 стране, приредио Данијел Мартино, а избор, приређивање и превод дневничких бележака за наше читаоце, на преко 430 страна, потписује Далибор Солдатић, велики познавалац хиспаноамеричке књижевности.
Коме се дивите у овом веку
– Мислим да моје пријатељство с Борхесом проистиче из једног, првог разговора који смо водили 1931. или 1932, на путу између Сан Исидра и Буенос Ајреса, пише на почетку А. Б. Касарес.
И додаје:
– Борхес је тад био један од наших најпознатијих младих писаца, а ја момак с једном тајно објављеном књигом. Кад ме је питао о омиљеним писцима, узео сам реч и − савлађујући стидљивост која ме је спречавала да одржим синтаксу кроз читаву једну реченицу – почео да хвалим бледуњаву прозу једног стихоклепца који је био уредник књижевне странице једних новина из Буенос Ајреса. Можда да би освежио атмосферу, Борхес је проширио питање:” У реду − прихватио је − али осим тог типа, коме се дивите у овом веку, или у било ком другом?”/” Габријелу Мироу, Асорину, Џејмсу Џојсу”, одговорио сам./ Шта радити с таквим одговором? Са своје стране, нисам био у стању да објасним шта ми се то допада у пространим библијским, па ни у црквеним фрескама Мироа, у Асориновим сличицама села или у Џојсовој бучној бујици, једва схваћеној, одакле се уздизао, попут паре која се прелива, сав углед херметичног, чудног и модерног. Борхес је рекао нешто у смислу да млади могу пронаћи довољно књижевности само код писаца који су се предали чарима речи. Затим, говорећи о дивљењу исказаном према Џојсу, додао је: “ Јасно, то је једна намера, чин вере, обећање. Обећање да ће им се допасти“– мислио је на младе – “кад га буду читали”.
Пише Касарес на првим страницама, између осталог, како су 1935. или 1936. провели једну недељу на имању у Парду, с намером да заједно напишу једну комерцијалну брошуру што је за њега немерљиво значило (“Свака сарадња с Борхесом била је једнака годинама рада”), како су покушали да напишу сонет са набрајањем, како су планирали да заједно изнедре једну криминалистичку причу (о директору школе, угледном мирном човеку који је хедонистичким методама – игра, музика- мучио и убијао децу), другим плановима…
– Међу толиким заборављеним разговорима, сећам се једног из те давне недеље на селу. Био сам сигуран да је за уметничко и књижевно стваралаштво неопходна потпуна слобода, ‘идиотска’ слобода, коју је тражио један од мојих аутора, па сам ишао занесен једним манифестом који сам био прочитао не знам где, а који се састојао само од понављања речи „оно што је ново“ – тако да сам се упустио у разматрање тога како сан, непромишљености и лудило… доприносе уметности и књижевности. Чекало ме је изненађење. Борхес се залагао за намерну уметност, приклањао се Хорацију и професорима, идући против мојих јунака, блиставих авангардних песника и сликара. Живимо увучени у себе; мало знамо или ништа не знамо о свом ближњем. У тој расправи Борхес ми је препустио последњу реч, а ја сам приписао ту околност вредности својих аргумената, али наредног дана, вероватно те ноћи, променио сам страну и почео да откривам како су многи аутори мање достојни дивљења у својим делима неголи на страницама критичара и хроничара. И напрегао сам се да измислим и мудро саставим своје приче.
Најбољи тренуци живота
Пишући даље вели да без обзира колико су били различити као писци међу њима се развило истинско пријатељств јер су делили страст према књигама.
– По подне и увече разговарали смо о Џонсону, о Де Квинсију, о Стивенсону, о фантастичној књижевности, о криминалистичким сижеима, о L’Illusion Comiqueu, о књижевним теоријама, о contrerimes Tulea, о проблемима с превођењем, о Сервантесу, о Лугонесу, о Гонгори и Кеведу, о сонету, о слободном стиху, о кинеској књижевности, о Маседонију Фернандесу, о Дану, о времену, о релативности, о идеализму, о Шопенхауеровој књизи Fantasía metafísica, о неокреолском код Сула Солара, о Маутнеровој Crítica del lenguaje (Beiträge zu einer Kritik der Sprache). Године 1936. основали смо часопис “Destiempo”. Наслов је указивао на нашу тежњу да се ослободимо предрасуда епохе. Посебно смо замерали тенденцији неких критичара да превиђају суштинску вредност дела и да се задржавају на фолклорним, земаљским аспектима, или оним повезаним с историјом књижевности, односно са социолошким дисциплинама и статистикама.
Наводи Касарес да је часопис “Дестијемпо”, који је на својим страницама окупио чувене писце, стигао до броја 3. Међу чувене Борхесове цитате убрајају се и „Диктатуре подстичу угњетавање, диктатуре негују ропство, диктатуре негују окрутност; одвратнија је чињеница да негују идиотизам”, „Сумња је један од назива интелигенције”, ”Књига је јединствена, преносива магија”… А на страницама ове књиге пред читаоцима је, између осталог, прегршт инспиративних, више него занимљивих Борхесових идеја, детаљи из његове свакодневице, сведочења о узнемирености због напредовања слепила, као и о страсним ставовима у политичким и књижевним контроверзама, размишљања о односу књижевности и реалности…
– Сарађивао сам с Борхесом на веома различитим задацима: писали смо криминалистичке и фантастичне приче са сатиричном намером, сценарија за филм, чланке и предговоре; уређивали смо збирке књига, састављали антологије, приређивали критичка издања класичних дела. Међу најбоље тренутке мог живота спадају ноћи кад смо писали белешке за “Urn Burial”, “Christian Morals” и “Religio Medici ser” Томаса Брауна, те Грасијанов трактат “Agudeza y arte de ingenio”, али и оне друге, из претходне зиме, кад смо бирали текстове за књигу “Antología fantástica” и преводили Сведенборга, Поа, Адама Вилијеа де л’Ила, Киплинга, Велса, Бирбома. Како се присетити тога што сам осетио у нашим дијалозима из тог времена? Стихови, критичка запажања, романескне епизоде из књига које сам прочитао након Борхесових коментара… појављивали су се с једном новом истином, и све што нисам био прочитао, као један свет пустоловина, као заслепљујући сан што на тренутке постаје сам живот. Питам се хоће ли се део садашњег Буенос Ајреса који ће преузети будући нараштаји састојати од епизода и ликова једног романа који је измислио Борхес. Вероватно је да ће тако бити, јер сам утврдио да Борхесова реч често даје људима више стварности од самог живота, пише Адолфо Бјој Касарес.
Татјана Њежић
Извор: Блиц
