Diha je bila Ciganka nerotkinja. Nadživela je mnoge generacije Cigana i nije imala nikog svog. Sa prtenom torbom je obilazila sela u okolini grada i opet se u grad vraćala. Nikad nije prosila. Uzimala bi samo ono što bi joj seljaci dali. Šoferi su ispijali pivo ispred prodavnice. Naišla je Diha rekla im da noćas niko ne kreće preko Zlatibora jer biće velike nesreće. Novi put još ne bejaše napravljen.
Šoferi su je sa smijehom slušali i nudili pivom što ona nije odbijala. Ali je u svojoj priči da ne treba ići preko Zlatibora te večeri ostala uporna.
I zaista se desilo zlo. Vozač autobusa je zajedno sa putnicima sletio u provaliju. Raščula se priča po gradu a šoferi joj sagradili baraku tu preko puta garaže. Nije se ni oblačila ko ostale Ciganke. Uvek je na njoj sve bilo čisto i nosila je iznošenu odeću pravoslavnih žena. Dugu kosu je vezivala u vijenac pletenicu. I zavijala crvenom maramom. Imala je zelene oči koji su tamnoputu licu davale nešto osobeno,toplo ali i preteće.
Od kuda i kad je došla u naš kraj niko se odavno više nije sećao. Znalo se da je ostali Cigani nisu trpeli jer je nedeljom odlazila u crkvu i palila sveće. Na zidu je držala kandilo i ikonu sv.Petke. Drugi Cigani su bili muslimani. Samo se Diha pobožno krstila i uvek ostavljala prilog za crkvu. Odakle je došla i zašto se zadržala tu u Limskoj dolini niko nije znao. Kod moje babe u Nedakuse dolazila je redovno da faljeta. Tako je moja baba zvala gledanje u karte,u dlan u pasulj.
Jednom se desilo, valjda je đed pravio novu kuću, da počne priča o neimaštini tu pred njom. „Novo,jel ti para treba“rekala je Diha i otkopčala košulju a onda skinula dvostruki niz dukata“na uzmi, vratićeš“ Svi u selu su znali da je moj najstariji stric ubijen na Zidanom mostu u svojoj sedamnaestoj godini. Ali baba je voljela da sluša Dihine priče kako on luta još Zelengorom, kako je tamo našao u Bosni nevjestu i kako će se jednog dana javiti. Bio sam dečak ,igrao se pored babe, tražio da i meni pogleda u dlan.
„U početku ćeš da se namučiš“
„A posle?“
„Posle ćeš da se navikneš“ nasmijala se Diha i pomilovala me po kosi.
Ali prolazile su godine.Proživela je dva ciganska veka.
Na kraju je pala u postelju.
Izgorela je jedne zimske večeri zaledno sa barakom. Pričalo se da su baraku zapalili ljubomorni Cigani, no istraga nije ni vođena.
Ali zlato ne gori. Odnekud iz bijela sveta došao je mlad Ciganin koji je danima preturao po zgarištu. Da li je našao zlato ili nije to niko ne zna. I on se izgubio posle nekog vremena. Ostala je priča o Dihinom faljetanju i njenim dukatima.
O noćnim posetiocima koji su pred važne odluke dolazila da čuju šta će reći Diha. Među njima je bila i žena sekretara gradskog komiteta Saveza komuinista čiji je sin poginuo u autobusu.
Izvor: IN4S
