Предсједика Србије Александар Вучић препоручио је да се спусти љествица кривичне одговорности са четрнаест на дванаест година. Поред свих других разлога, психолошких, педагошких и законских, који ту препоруку дисквалификују, такав иступ јесте знак да систем жели да се бави посљедицама, али не и о узроцима.

Претходно је у свом иступу и министар Ружић покушао да амнестира телевизијске куће, препознате по промоцији насиља, агресије и неморала, тврдњом да дјеца не конзумирају телевизију, да не гледају ријалити програме, што је, такође, знак да се не разумије тежина савременог тренутка.
Оба политичка дјелатника не разумију да контрола медија, сузбијање агресивних и наказних садржаја, није питање реакције него је питање става еманциповане заједнице.
Зар са тих телевизијских екрана није и познати криминалац Кристијан Голубовић ушетао недавно у једну школу, да одржи „забаван“ час дјеци, а да се тиме још једном делигитимише, сроза, позиција наставника!?
Можда је Голубовић добар примјер како се један криминалац може интегрисати, припитомити, у заједницу, након каријере криминала, али његов улазак у школу јесте хибрис, прекорачење мјере. Макар да је дошао да прича као покајник, да пошаље поруку зашто не треба бити криминалац, та би посјете могла имати смисла.
Или, гдје смо то доспјели када је музичка група Црни церак, такође, препозната по свом бласфемичном и наказном репертоару, добила „од родитеља“ недавно сагласност да снима спот у учионици (в. telegraf.rs)!?
