Србија је Црној Гори први и највећи вањскотрговински партнер. Та се сурадња реализирала кроз ЦЕФТА-у, а требала је и кроз пројект Отворени Балкан који је подржао и Вашингтон. Ђукановић га је одбио као нови великосрпски пројект, а Милатовић најављује нови курс
Црној Гори Србија је први и највећи вањскотрговински партнер. У просјеку, Црна Гора скоро петину своје годишње вањскотрговинске размјене обавља са Србијом. Црногорска привреда највише извози у Србију, а из ње и највише увози. Можда би било другачије да Црна Гора одмах након осамостаљења није морала приступити ЦЕФТА-и као еуропском пројекту регионалне зоне слободне трговине у којој се земље кандидаткиње припремају за чланство у Еуропској унији.
Као „вјечити“ црногорски премијер и предсједник, Мило Ђукановић је црногорску државну самосталност и сувереност настојао учврстити и оснажити често гурајући прст у око Србији у процесу распетљавања многих билатералних питања и односа, али се суздржавао од радикалнијег кидања економских веза с њом. Штовише, на врхунцу његове моћи Црна Гора и Србија укинуле су плаћање царинских пристојби у међусобној трговини те уклониле и неке друге нецаринске баријере које су отежавале колање роба преко заједничке границе.
За разлику од косовских власти које су свако мало на различите начине покушавале смањити или сасвим укинути увоз српске робе на Косово, Ђукановић и његова Демократска партија социјалиста нису повлачиле ни приближно сличне потезе. И то не само зато што би због тога добили пацке из Еуропске уније, него понајприје зато што би тиме више штетили црногорској него српској привреди, а онда и црногорској државној благајни и становништву.
Унаточ турбуленцијама и бројним сукобима који често из тињајућег букну у отворени пламен, привредна сурадња Србије и Црне Горе стално напредује и расте. У прва два мјесеца ове године вањскотрговинска робна размјена Црне Горе износила је 629,5 милијуна еура и била је већа за 27,6 посто него у истом лањском раздобљу. Притом је робна размјена са Србијом вриједила 110,2 милијуна еура. Црна Гора је највише робе извезла у Србију (35,1 милијун еура), а и највише је робе и из ње увезла (75,1 милијун еура).
Слично је било и у прошлој години, али и прије десетак година. Лани је црногорска вањскотрговинска робна размјена укупно вриједила 4,2 милијарде еура (извоз 700,2 милијуна еура, а увоз 3,5 милијарде еура), а са Србијом 764,1 милијун еура (извоз 149,4, а увоз 614,7 милијуна еура). Примјерице, српско-црногорска робна размјена 2015. године износила је 588 милијуна еура, а црногорски извоз у Србију вриједио је 70 милијуна еура, а увоз 518 милијуна еура.
Заједничка повијест и географија били су и остали погонско гориво привредној сурадњи Србије и Црне Горе, а додатну енергију дала јој је ЦЕФТА, поготово након што је постала дио њихових споразума о стабилизацији и придруживању с ЕУ. Но прије неколико година ЦЕФТА је зашла у слијепу улицу и као регионална зона слободне трговине почела је стагнирати. Доктор Дејан Јововић, знанствени савјетник и бивши помоћник савезног министра и главни преговарач СРЈ и ЏСЦГ за билатералне споразуме о слободној трговини у регији, на основу којих је настала ЦЕФТА, прије четири године је у тексту Нефункционалност ЦЕФТА споразума и регионална економска сарадња, између осталог написао: „(…) Може се рећи да је ЦЕФТА споразум, као зона слободне трговине, сада у великој кризи, а идеја о економском повезивању регије западног Балкана на ‘климавим ногама’ због честих једностраних, провокативних одлука појединих влада и увођења изванцаринских препрека, посебно у трговини са Србијом. Нецаринске препреке и начин одлучивања у ЦЕФТА, главни су проблеми у функционирању овог регионалног споразума, због чега је регија још далеко од јединственог тржишта. ЦЕФТА тајништво службено је евидентирало преко 100 различитих препрека, којима се омета слободна трговина у регији. Међу чланицама ЦЕФТА, значи, постоје многе изванцаринске препреке, а у случају кршења прописа, систем заштите права није довољно учинковит (…)“.
У прва два мјесеца ове године робна размјена Црна Гора је највише робе извезла у Србију (35,1 милијун еура), а и највише је робе и из ње увезла (75,1 милијун еура). Ђукановић је црногорску сувереност настојао оснажити гурајући прст у око Србији, али не у економији
Јововић не двоји што је главни разлог стагнације ЦЕФТА-е: „С временом се политика почела све више мијешати у економско функционирање ЦЕФТА. Нарочито у изборном периоду политичари под образложењем да штите економске интересе својих произвођача, а из жеље да остваре политичке бодове код гласача повлаче потезе попут изванцаринских препрека, којима се отежава увоз робе из Србије (…)“. Стога је Јововић подржао оснивање Отвореног Балкана још док је био у повоју под именом „мини-шенген“. Притом Јововић сматра да „мини-шенген“ треба да буде надградња постојећег ЦЕФТА мултилатералног регионалног споразума о слободној трговини јер „иако је општи став у региону да је Цефта много постигла у јачању трговинских односа између чланица, сад је очигледно да је дала максимум и постала превазиђена. Постоје проблеми између чланица Цефте, али нема механизма да се они превазиђу, јер су се све битне одлуке доносиле консензусом, због чега је потребан неки нови облик организације и сарадње“.
„Мини-шенген“ се убрзо преобразио у Отворени Балкан, али не као надоградња ЦЕФТА-е, већ као пројект трију њезиних чланица – Албаније, Сјеверне Македоније и Србије. Иако је суђеловао у припремним сесијама за оснивање Отвореног Балкана, црногорски владар Мило Ђукановић преметнуо се у његовог противника и уочи црногорских парламентарних избора 2020. године прогласио га новом „великосрпском ујдурмом“. Приклонио се косовским властима које су блокирале ЦЕФТА-у и на том трагу нису ни помислиле прикључити се Отвореном Балкану. Предизборно раскољена Босна и Херцеговина такођер је, попут Ђукановића, Отворени Балкан претворила у предизборну тему око које су копља ломили наводни противници и заговорници „српског свијета“. У Подгорици, Приштини и Сарајеву нису или нису хтјели примијетити да је Отворени Балкан добио силну подршку из Вашингтона, а потом и из Брисела, унаточ почетном колебању. Прогласили су Отворени Балкан дијелом „српског свијета“ и почели га рушити. Умјесто очекиване подршке са западне стране свијета стигло их је захлађење односа и пуштање низ воду.
Ђукановићево предизборно плашење бирача Отвореним Балканом као прикривеном „Великом Србијом“ овај пут није упалило, па и зато што његов изборни такмац Јаков Милатовић није устукнуо већ се заложио за регионалну сурадњу са свим црногорским сусједима, па и за приступање Црне Горе у Отворени Балкан. Милатовић је након изборне побједе поручио да ће се приступањем Црне Горе у Отворени Балкан бавити „наредна влада која ће бити резултат новог сазива Скупштине Црне Горе“, али је и додао: „Мој политички став је ту врло јасан. И пре него што сам постао министар у Влади Црне Горе, сада политичар и председник Црне Горе, ја сам јако пуно и у професионалном смислу радио на унапређењу регионалних економских интеграција Западног Балкана и из Европске банке за обнову и развој где сам и радио“.
За Ђукановића је Отворени Балкан био и остао великосрпски пројект, а за Милатовића је као и све друге регионалне економске иницијативе „неодвојиви део европских интеграција“ јер „док год ми будемо држали за циљ пуноправно чланство Црне Горе у ЕУ треба упоредо и радити на свему овоме што се тиче унапређења регионалне економске сарадње“. Црној Гори су главни економски партнер земље чланице ЦЕФТА-е, а међу њима предњачи Србија.
Уз бок чланицама ЦЕФТА-е стоје чланице Еуропске уније, па нови црногорски предсједник најављује да неће слиједити својег претходника Ђукановића јер „сматра да је трзавица било доста и да је европска будућност Западног Балкана оно што нас све чека. Регионалне економске интеграције, да ли оне које су већ ту кроз споразум о слободној трговини ЦЕФТА или оне које се одвијају у оквиру кишобрана Берлинског процеса или оне које су отпочеле од самих земаља Западног Балкана попут Отвореног Балкана, све оно што иде у корист грађана и привреде у нашим земљама је нешто што треба подржати и на чему треба активно и радити“.
Зоран Даскаловић
Извор: Портал Новости
