Кад се археолог Жао Кангмин јавио на телефон у априлу 1974, све што му је било речено је да је група земљорадника која је у близини копала бунар пронашла некакве реликвије. Очајно тражећи воду усред суше, фармери су копали око метар у дубину кад су наишли на тврду црвену земљу. Испод земље, пронашли су главе од грнчарије у природној величини и неколико бронзаних врхова стреле. То би могло да буде важно откриће, рекао је Жаов шеф, и зато треба да одеш тамо што пре и бациш поглед. Земљорадник који је постао кустос музеја и централној кинеској покрајини Шенси, Жао имао је неку представу шта би могао да нађе. Он је знао да су у прошлости фигуре ископаване из земље у области око града Сијана, дома воћњака са стаблима персимона и нара, и недалеко од гробнице првог кинеског цара Ђин Ши Хуанг. Деценију раније, он је лично пронашао три клечећа стрелца са самострелом.
Али никада није био сигуран да они корене вуку из времена владавине цара – који је ујединио кинеску нацију први пут под краткотрајном династијом Ћин (221. до 206. године пре нове ере). Али оно што ће Жао открити превазићи ће његове најлуђе снове. Земљорадници су, испоставиће се, наишли су на једно од најфасцинантнијих археолошких открића 20. века: војску од теракоте за коју се процењује да броји 8.000 војника, направљених на индустријском нивоу пре 2.200 година како би бранили цара у загробном животу. Армија за онај свет, са све коњима и кочијама, била је скривена под земљом и живи никад није требало да је угледају.
Жао, који је умро 16. маја 2018. у 81. години, запутио се на локацију налазишта са колегом. „Зато што смо били толико узбуђени, возили смо се на бициклима толико брзо да смо се осећали као да летимо“, написаће касније у есеју из 2014. године. Кад је стигао, Жао је рекао британском историчару Џону Мену: „Видео сам седам или осам комада – делове ногу, руку и две главе – како леже поред бунара, заједно са неким циглама.“ Он је рекао да је одмах схватио да су то вероватно остаци статуа из доба династије Ћин. Земљорадницима – који су дошли до ових открића више недеља раније и већ су били продали неке бронзане врхове стрела на отпаду – речено је да одмах престану са радовима. Реликвије су покупљене и пренесене у музеј камионима. Жао је почео минуциозно да спаја фрагменте. Неки су, испричао је касније, били величине нокта. Коначно, након три дана рада, пред њим су стајала два импозантна ратника од теракоте – оба висока 1,78 метара. Али иако је Жао био усхићен овим невероватним открићем, био је и веома нервозан.
Кина је 1974. била у завршним фазама Маове Културне револуције – под којом су застрашујући Црвени чувари желели да униште стару традицију и начине размишљања да би „прочистили“ друштво. Жао је лично, присећа се Мен у својој књизи Војска од теракоте, крајем шездесетих био предмет дисциплинске мере „самокритике“, као особа „која се бавила старинама“. И зато се сада, иако су најгори примери тог периода прошли, Жао плашио шта ће бити са статуама. Он је „одлучио да их држи у тајности“, реконструише артефакте „и потом сачека праву прилику да их пријави“. Али ти планови биће одбачени када млади новинар из државне новинске агенције Синхуа који је био у посети области буде наишао на статуте. „Он је питао: ‘Ово је огромно откриће. Зашто га не пријављујете?'“, написао је Жао. На шта је археолог одговорио: „Чак ни ја не знам шта да мислим о овоме. Како онда да пријавим?“
Игноришући његове молбе, новинар је објавио откриће, а вест о томе стигла је до самог врха руководства Комунистичке партије. Жаови страхови да ће реликвије бити разбијене из политичких разлога, међутим, показали су се неоснованим. Власти у Пекингу одлучиле су да ископају локацију и у року од неколико месеци ископано је више од 500 ратника. Како су се радови настављали, изузетне размере онога што је наручио Први цар – немилосрдан човек који је поразио шест зараћених земаља да би ујединио Кину под царским системом који је потрајао све до 1912. године – постале су очигледне. Верује се да је он наредио израду овог подземног пројекта – који укупно прекрива око 56 квадратних километара – убрзо пошто је доспео на трон са 13 година. Хиљаде ратника постављене су у борбене формације, спремне да бране цара од свега што би могло да га чека у загробном животу.
Израда је била детаљна, са десетинама различитих типова глава, а у хумкама је похрањено 100 кочија и десетина хиљада примерака бронзаног оружја. Сама гробница цара Ћин Ши Хуанга остаје и даље запечаћена. У њој би могло да се крије хиљаде драгоцених артефаката, али је ризик од отварања гробнице и непоправљивог оштећења онога што се у њој налази спречило кинеске власти да то до сада учине. Године 1975, годину дана пре него што су започела ископавања, донета је одлука да се на самој локацији отвори музеј. И како се наредних година копање настављало, ширила се реч о размерама онога што је пронађено. У посету су почели да долазе страни државници и туристи.
Жао је био присутан и добијао је сву пажњу, каже професорка дама Џесика Росон са Универзитета у Оксфорду, специјализована за кинеску уметност и археологију која је ове локације посетила раних осамдесетих. „У време кад сам се ја упознала с њим, сви су му указивали велику част и уживао је велико поштовање због ратника од теракоте“, каже она. Али је професорка додала: „Нисам сигурна како су се у то време према томе односили он или кинеске власти. Они вероватно нису очекивали похвале и успех које је касније место доживело.“ Требало је да прође неколико година пре него што је локација стекла светско признање. Уписана је на Унескове листе светске културе баштине 1987, а ово тело УН-а описало је ратнике као „ремек-дело реализма“. Данас се локација нашироко признаје као кинеско национално благо. Али влада осећај да Жаова лична улога у открићу никада до краја није призната. Он ни у ком случају није славан у Кини. Уместо тога, један од земљорадника – Јанг Жифа, чија је лопата, тврди се, ископала први артефакт – описује се туристима као особа која је открила ратнике.
Он је годинама седео у Музеју ратника и коња од теракоте, у тишини и без осмеха на лицу потписујући књиге. Он је био тај, а не Жао, који је путовао у иностранство да исприча своју причу. Године 1998, кад је у посету стигао тадашњи амерички председник Бил Клинтон, Јанг је био тај који се руковао са њим. Пре неколико година он је признао да није отишао да види рестаурирану војску све до 1995, кад је управник продавнице сувенира у музеју затражио да потписује књиге. „Рекао је да ће ме плаћати 300 јуана месечно.
Помислио сам да то није лоше, па сам дошао“, рекао је он за Чајна дејли. Касније ће му се придружити још три фармера, а њихова плата ће бити подељена на три дела. Али сви су се жалили да никад нису били одговарајуће награђени за своје откриће и да им је земља заправо заплењена да би се на њој изградио музеј. Тројица из првобитне групе од седам земљорадника умрли су под страшним околностима. Један се обесио 1997. године, а друга двојица су умрла у раним педесетим, без пребијене паре и у немогућности да плате лечење, према Саут чајна морнинг посту. Локални водич који доводи туристе да виде ратнике, Лиу Гуојанг није чак ни чуо за Жаоа Кангмина. Али он каже да су се пред посетиоцима лажно издавали уљези, претварајући се да су Јанг Жифа и неки од других земљорадника. Жао је био љут кад су, 2004. године, четворица преживелих земљорадника званично затражили да буду регистровани као људи који су открили ратнике. Они на то нису добили одговор. „Све што они желе је новац“, рекао је Жао за Чајна дејли.
„То што сте их видели не значи да сте их ви открили. Земљорадници су видели фрагменте од теракоте, али нису знали да су то културне реликвије, чак су их и разбили. „Ја сам био тај који је зауставио штету, сакупио фрагменте и реконструисао првог ратника од теракоте“, каже он. Да се он није појавио, испричао је Џону Мену, „то би била катастрофа.“
Ву Јонгки, шеф Музеја ратника од теракоте између 1998. и 2007. године, сложио се да је Жао, ког је описао као простог али добродушног човека, био особа која је „увидела важност и праву вредност тих ратника“. Без њега, рекао је Ву, ово изузетно откриће можда би било одложено годинама. За разлику од земљорадника, који су потписивали књиге за хорде туриста у главном музеју ратника, Жао је остао у много мањем окружном музеју Лингтонг. Чак се и у последњим годинама живота могао затећи како седи поред неких од ратника које је обновио, носећи трилби шешир и разговарајући са радозналим посетиоцима. Икако никада није стекао ни славу ни богатство, чинило се да је Жао задовољан признањем које јесте добио – поносно рекавши да му је приликом првобитног ископавања изасланик из Пекинга рекао да је „дао веома велик допринос земљи“. Године 1990, лично је примио признање Државног савета и додељена му је специјална пензија. За собом је оставио супругу и два сина. Жаов став о његовом властитом месту у кинеској историји – шта год други о томе говорили – био је врло јасан. У музеју Лингтонг, потписивао би разгледнице и књиге за туристе екстравагантним описом: „Жао Кангмин, први проналазач, рестауратор, проценитељ, именитељ и екскаватор ратника од теракоте.“
Кевин Понија
Извор: ББЦ
