Poljska u Andrićevom srcu: Mirno beogradsko popodne sa Šimborskom i nesnimljeni Vajdin film o travničkom slonu Filu

Unekoj (još uvek) nenapisanoj knjizi o Andriću i Poljskoj, najbolji mogući moto bio bi jedan citat Miloša Crnjanskog, iz njegovih „Hiperborejaca“, koji glasi ovako: „Poljska. Čitava jedna zemlja može, ma kako to neverovatno bilo, da stane u jedno jedino srce ljudsko. I da preživi večno. Dovoljno je da kažem samo jednu jedinu reč – vječorna – mesto večernja, pa da ugledam, kad zatvorim oči, čitavu tu zemlju, Varšavu koja gori, i morske talase koji se prelivaju po Pomoržu“.

Mnogi su notirali trag Danila Kiša u jednom stihu pesme „Filigranski pločnici“, dok ovaj trag Crnjanskog u naslovu pesme sa „Sunčane strane ulice“ gotovo da nije registrovan.

Jedno krakovsko proleće

Andrićev teča u čijoj višegradskoj kući je odrastao, njegov, u mnogo čemu, zamenski otac, bio je Poljak. Njegova veza s Poljskom počinje, dakle, već u ranom detinjstvu.

Nakon toga, kao dvadesetjednogodišnjak, posle semestra koji je proveo na Univerzitetu  u Beču, on želi da se prebaci na studije u neku slovensku zemlju. Isprva ga najviše privlači Rusija, ali izbor naposletku pada na Krakov.

U taj grad Andrić stiže u aprilu 1914. Upisuje se na Jagelonski univerzitet. Kao načitan mladić, verovatno zna da je univerzitet dobio ime po čuvenom poljskom kralju čija žena Jadviga je bila ćerka Jelisavete Kotromanić, bosanske princeze. Postoji, dakle, snažna istorijska pozadina veze njegovog zavičaja i grada koji je zavoleo na prvi pogled.

Andrić je Krakov toliko zavoleo da ga je celog života u vezi njegovog vlastitog boravka u Krakovu čak i sećanje varalo. Andrić je, naime, u Krakovu proveo nepuna tri meseca. Kad je došao, već je počeo april, a grad je napustio krajem juna, „u strašnoj hitnji“, nakon što je čuo za Sarajevski atentat.

Iako je kasnije u životu često govorio da se za njega svet trajno deli po kriterijumu ko je bio na kojoj strani u leto 1914, pa je jasno da to vreme smatra važnim i formativnim, on je obično govorio kako je Krakovu živeo pola godina ili čak i duže. Očito da je to vreme bilo „gusto“ i da je čak u nepunih stotinu dana stekao više iskustava nego što se u tako kratkom periodu obično stekne: od relacije sa Poljakinjom rođenom u Banjoj Luci koja je, po svoj prilici, bila prototip za književni lik „Jelene, žene koje nema“ do jednog neobičnog i za mistifikaciju neobično zavodljivog susreta sa Robertom Siton-Votsonom.

Uglavnom, kao čovek talentovan za jezike, Andrić je dosta dobro naučio i poljski. I do veza s poljskom kulturom će mu biti stalo do kraja života.

Jedna beogradska jesen

Nepunih pola veka od svog krakovskog proleća, u jesen 1963. godine, sudbina Andrića dovodi u kontakt s dvoje još uvek relativno mladih poljskih umetnika koji će u narednim decenijama steći stvarnu svetsku slavu. Najbolji trag tog kontakta nalazimo u knjižici „Spomen na Andrića“ Svete Lukića koju su 1986. objavile beogradske Književne novine.

Gotovo usputno u ovoj knjizi, Lukić pominje kako je krajem novembra 1963. bio domaćin kulturnoj delegaciji Poljske u kojoj je dominirala „izuzetna, moderna pesnikinja Vislava Šimborska“.

Šimborska je u to vreme četrdesetogodišnjakinja. Ove, 2023. godine, dakle, navršava se tačno stotinu godina od njenog rođenja. Biserka Rajčić je pre nekoliko dana podsetila na ovu jubilarnu godišnjicu i na činjenicu da je tim povodom tekuća godina u Poljskoj posvećena sećanju na ovu pesnikinju.

U tom tekstu ona navodi da u Poljskoj mnogi i danas kritikuju Šimborsku zarad činjenice da je do 1966. bila članica Komunističke partije. U tom smislu je verovatno i logično da je tri godine ranije mogla biti članica zvanične državne delegacije u svrhu kulturne razmene sa Jugoslavijom. Kao dokumentarni trag ove posete, nastala je i fotografija na kojoj su jedan aktuelni dobitnik Nobelove nagrade za književnost i jedna buduća dobitnica iste nagrade, koja će je dobiti za trideset i dve godine. A u tom trenutku su i oboje članovi Komunističkih partija svojih zemalja.

Pesnikinja je još (relativno) mlada, nosi (relativno) kratku suknju i puši cigaretu. U trenutku kad je fotografija nastala, Andrić ne razgovara s njom, ali je zagledan u nju. Fotografija ima zanimljivu kulturno-istorijsku vrednost. Nisu česte slike gde su skupa neko ko je dobio Nobelovu nagradu dve godine ranije i neko ko će je dobiti za trideset i dve.

Jedno novembarsko pismo

Ne znamo tačan datum nastanka fotografije, ali znamo da je reč o kraju novembra ili eventualno početku decembra 1963. Praktično u isto vreme, tačnije 23. novembra 1963. (a to je tačno dan nakon atentata na predsednika SAD Džona F. Kenedija u Dalasu), Andriću pismo piše poljski režiser Andžej Vajda.

Pismo (u prevodu) glasi doslovno ovako:

„Uvaženi gospodine,

već nekoliko dana, zajedno s mojim prijateljom Svetom Lukićem, razmišljam o mogućem filmu koji bi odgovarao duhu i stilistici Vašeg književnog dela.
Zadatak je izuzetno težak, ali zbog toga i pasionantan. Film upravo sada pravi prve korake i stara se da osvoji one oblasti psihologije i dramaturgije koje u Vašem stvaralaštvu imaju savršenu i završenu književnu formu. Ipak, ja verujem u film i mislim da postaje sve ozbiljniji; zbog toga verujem u mogućnost nalaženja filmskog ekvivalenta za lepotu ambijenta, psihološke atmosfere, pejzaža i situacija koje tako obuzimaju moju uobrazilju pri čitanju Vaših pripovesti i hronika.
Mislim da će Vam Sveta objasniti rezultat naših namera i opšti pravac koga se treba držati pristupajući tom poslu. Ostavljam to njegovoj elokvenciji – i imam skromnu nadu da će on naići na Vaše razumevanje i pristanak.

Šaljem izraze poštovanja i divljenja,
A. Vajda“.

Pismo nije stiglo poštom, nego ga je doneo Sveta Lukić lično. Milica, Andrićeva supruga, nije bila kod kuće, pa je Andrić možda i malo opuštenije pričao o tome kako su Poljakinje za njega bile fatalne žene koje su se u njegovom životu pojavljivale „na odsudnim prekretnicama i na kosoj svetlosti neodgonetljive tajne“.

Andrić se pred Lukićem prisetio i svojih krakovskih dana, kada je taj grad bio „siromašna pogranična varoš“ u kojoj je sarajevski student Andrić bio „najsiromašniji“.

Propala filmska kombinacija

Andrić je inicijalno bio spreman da Vajdi izađe u susret. A producentska kuća „Avala film“ bila je spremna da nakon „Sibirske ledi Magbet“ finansira Vajdinu ekranizaciju Andrića.

Vajda je u prevodu na poljski pročitao praktično sva važna Andrićeva dela, pa je došlo vreme za izbor predloška. Najpre je odbačena „Gospođica“ jer nije bila „dovoljno bizarna“. I „Travnička hronika“ i „Na Drini ćuprija“ su iz filmske perspektive bile problematične jer im u središtu nije živi lik, nego grad, odnosno most. Interesantno, još onomad, kad su televizijske serije bile mnogo manje moderne, Vajda je zabeležio da su dva najobimnija Andrićeva romana pogodnija za adaptaciju u formi TV serije, negoli igranog filma.

Kao najzgodniji filmski predlošci iz Andrićevog opusa Vajdi se ukazuju Andrićeve duže pripovetke, „povesti“, poput „Anikinih vremena“, „Mare milosnice“ ili „Priče o vezirovom slonu“. Među njima se opet Vajdi kao „najpotentnija“ učinila potonja, „Priča o vezirovom slonu“, dakle.

Napravljen je svojevrstan ekspoze, ne još uvek prava adaptacija, a zatim je Vajda, iz ovog ili onog razloga, odustao. U komunikaciji sa Andrićem to je pojasnio svojom spoznajom da Andrićeva proza „ne traži“ ekranizaciju.

Andriću se ta teza veoma dopala. Cela priča je, međutim, Sveti Lukiću bila dragocena jer ga je povezala sa Andrićem, pa je i u budućnosti mogao Andrića predstavljati svojim poljskim prijateljima. Tako je s jeseni 1965. godine, Lukić organizovao da se u kafani hotela „Metropol“ susretnu  Ivo Andrić i Kazimjež Brandis.

Noćno nebo iznad Beograda

Pišući pred kraj života autobiografiju pod naslovom „Film i ostatak sveta“, Andžej Vajda beleži da na televiziji gleda „noćno nebo iznad Beograda“, a na njemu „svetleći put navođenih projektila“. Jugoslovenska deonica njegove biografije i filmografije ostala mu je živa u sećanju do kraja života.

I Vislava Šimborska se posle 1963. vratila u Beograd i Srbiju. Putujući za Strugu, na famozni poetski festival, u društvu svoje prijateljice, pesnikinje Uršule Kozjol, navratila je do svog prevodioca Petra Vujičića, odnosno do njegovog stana u Čika Ljubinoj ulici, na kućnom broju 6.

U intrigantnom eseju „Nesnimljeni Andrić“, Srđan Vučinić je imaginirao filmove velikih režisera po pojedinim Andrićevim predlošcima, priloživši listu autora koji bi, po njegovom mišljenju, „najbolje ili najzanimljivije, u ključu njihove osobene poetike, preveli dato delo u jezik i strukturu kinematografa.“ Imaginarne ekranizacije Andrićevih dela koje Vučinić navodi su sledeće:

„Svečanost” – gorka komedija; fantazmi malog čoveka – Jirži Mencel.

„Omerpaša Latas“ – istorijski spektakl, studija ličnosti tiranina – Akira Kurosava.

„Prokleta avlija“ – atmosfera film-noara; rekonstrukcija prošlosti i minulih života – Orson Vels.

„Mara milosnica” – egzistencijalni horor; proces derealizacije i rastakanja ličnosti pred demonskim silama sveta – Roman Polanski.

„Zuja” – redukovanih dijaloga, bez muzike; modeli umesto glumaca; asketizam forme, čisti film sagrađen na tišini – Rober Breson.

„Smrt u Sinanovoj tekiji” – drama susreta sa smrću i trenutka istine; prodor u potisnuto i neizrecivo jednak blasfemiji – Ingmar Bergman.

„Priča o vezirovom slonu” – groteskno razotkrivanje mehanizama strahovlade i „zarobljenog uma” – Andžej Vajda.

„Žena na kamenu” – egzistencijalna drama žene; starenje i propitivanje vlastitog smisla – Kšištof Kješlovski.

„Put Alije Đerzeleza” – legenda pretočena u likovnost prizora; kadrovi stilizovani poput slikarskog platna – Sergej Paradžanov.

„Mustafa Madžar” – poetika svireposti i masakra – Sem Pekinpo.

„Most na Žepi” – umetnički poduhvat kao fanatizam, čudo i iskupljenje života – Verner Hercog.

„Travnička hronika“ – sudar svetova i civilizacija Istoka i Zapada; filmski ep – Bernardo Bertoluči.

„Letovanje na jugu” – misterija i horor u dodiru sa onostranim – Alehandro Amenabar.

„Na Drini ćuprija“ – Emir Kusturica.

„Trup” – nadrealnost samog života; stvarnost čudnovatija od sna – Luis Bunjuel.

„Cirkus” – snolike reminiscencije detinjstva; cirkus kao varljiva pozornica bitisanja – Federiko Felini.

Vučinić na svojoj listi, uz čiste „fantazije“, navodi i dva primera koja su bila došla barem do neke inicijalne predprodukcije: Vajdinu „Priču o vezirovom slonu“ te „Na Drini ćupriju“ Emira Kusturice.

Vajda, pak, u već pomenutoj autobiografiji, navodi da je film „Sibirska ledi Magbet“ koji je, kako on kaže, „realizovan u Jugoslaviji“, u njegovom životu imao za posledicu to „da je ohladio njegovu želju da radi filmove izvan svoje zemlje“.

Jugoslovenska deonica njegovog života i filmografija vratila ga je u Poljsku, skoro na način na koji je Albert Ajnštajn pokušao da utiče na Česlava Miloša rekavši mu da mu je bolje da se drži svoje zemlje. Za razliku od Miloša, Vajda se svoje zemlje celog života i držao. To je možda i najčvršća veza između njega i Ive Andrića, ta skoro opsesivna potreba da se u svakoj situaciji ostane „sa svojim narodom“.