Када прочитамо како Ђукановића хвали његов партијски послушник Д. Паповић, јасно нам је да у тој партији виде „правац низбрдо“ за политичка кола ДПС-а. Али, ајде што га хвали човјек из његове партије, то спада у пропагандну и предизборну културу. Него, како га хвали?
Паповић истиче како је Ђукановић као предсједник државе допринио мирној транзицији власти? Претпостављам да се мисли на то што је као (истовремени) предсједник ДПС-а признао пораз на изборима. А шта је требало да ради? Да одмах оде у шуму? На сву срећу, шуме се г. Ђукановић, касно сјетио…
Та је накнадна шума показала праву не-демократску природу доскорашњег господара политичког живота у ЦГ, а мирна традиција власти није послиједица неке Ђукановићеве медијације и предсједниковања, него елементарне људске културе. И сад, треба да га хвалимо за то? Односно, боље да се запитамо, каква свијест станује у партији чији се лидер хвали да се „предао без крви“?
Даље, Паповић је одушевљен што је Ђукановић „без проблема“ повјерио мандат скупштинској већини! И то – два пута! Опет питамо: а шта је требало да ради? Па знамо: да тој већини не да мандат. Мимо Устава и прописа. То је и урадио трећи пут. И блокирао државу…
Е зато што смо дошли до тога да му се основно поштовање Устава броји као надљудски подвиг, а да му се тапше на гажење Устава као на природну и дугоочекивану реакцију, е зато „овако фала“…. Доста је било. Мило.
Милија Тодоровић
