Украјина није претворена у континенталну државу. Осим тога, и даље контролише седам од осам области са највишим БДП-ом по становнику. Контраофанзивом би ризиковала да угрози ову позицију
Највећа забуна коју је председник Владимир Путин изазвао до сада у Украјини јесте давање утиска Западу да би Русија могла да изгуби рат. Рани руски напад на Кијев је занемоћао и пропао. Руски див није изгледао ни близу онолико моћно колико се чинило да јесте. Рат је наједном почео да личи на сучељавање руске некомпетентне масе и одважних, промућурних украјинских патриота.
Овакви утисци су природно довели до знатног проширења украјинских ратних циљева. Председник Володимир Зеленски је био део про-мировне струје у Украјини. „Безбедносне гаранције и неутралност, не-нуклеарни статус наше државе. Спремни смо на то“, обзнанио је месец дана пошто је отпочео рат. Сада позива на потпуну победу: заузимање сваког делића територије коју су окупирали Руси, укључујући Крим. Истраживања јавног мњења упућују да се Украјинци не би задовољили ни са чиме мањим од тога. Док бесне битке широм Доњецка и Луганска, украјински лидери и неки међу њиховим западним подржаваоцима већ сањаре о суђењима ратним злочинцима у стилу Нирнбершких процеса господину Путину и ужем кругу његових сарадника у Москви.
Проблем је што краткорочно постоји само један начин да Украјина постигне ове циљеве: непосредно укључење НАТО у рат. Само опште учешће, попут Пустињске олује, НАТО и америчких војника и опреме могло би да доведе до опште украјинске победе у кратком временском периоду. (Да не спомињемо да би такво учешће вероватно повећало шансе за један од најзлокобнијих ратних сценарија: што више Русија буде губила, рашће и шансе да Москва прибегне нуклеарном оружју.)
Од миротворца до Черчила
Уколико се искључи учешће НАТО, украјинска војска може да одржи линије фронта и да поврати неку територију, као што је успела око Харкова и у Херсону, али потпуна победа је готово немогућа. Ако Русија једва да може да напредује неколико стотина метара дневно у Бахмуту по цену губитка 50 до 70 људи, пошто су Украјинци толико добро утврђени, да ли би Украјинци могли да постигну нешто боље против подједнако добро ушанчених Руса на читавом подручју између Русије и источне обале Дњепра, укључујући обалу Азовског мора и земљоуз који води према Криму? Оно што је била кланица (meat frinder) у једном правцу по свој прилици би била кланица и у другом.
Штавише, Русија је готово престројила своју државу на колосек ратне економије, док би САД тек требало да остваре производњу наоружања потребну за њихове стране партнере. У рату је већ потрошена тринаестогодишња производња против-ваздухопловних ракета стингер као и наоружање намењено за испоруке Тајвану. Западни медији су усредсређени на руске мушкарце који избегавају Путинова наређења за мобилизацију, али Кремљ и даље има велики резервоар војних обвезника на располагању, и то након позива 300.000 војника прошлог септембра.
Расправа о слању тешке војне опреме Украјини – која заокупља посебно немачку штампу – је у извесном смислу беспредметна. Није јасно када ће тенкови Леопард 1 и 2 и М1 Абрамс које је НАТО обећао бити оперативни. Украјина је захтевала између 300 и 500 тенкова, а НАТО је обећао свега 200.
То што је Зеленски уложио велики дипломатски капитал у обезбеђивање ових пошиљки наоружања има смисла: он мора да пошаље поруку Кремљу да је Украјина спремна на дуготрајан, исцрпљујући сукоб. Али када је у питању борбени материјал за наредних шест месеци, врло мали део онога што је обећано биће и распоређено [на ратишту]. Уколико Зеленски жели што пре да заокружи своју слику савременог Винстона Черчила, желеће да убрза дан када ће моћи да поздрави улазак НАТО – што заправо значи Америке – у сукоб.
Проблем за Кијев је то што – без обзира на јавна уверавања – Вашингтон има мало интереса да се директно укључи у рат. Генерал Марк Мајли, заповедник Здруженог генералштаба већ је изнео своје гледиште да, било Русија или Украјина, не могу да остваре потпуну победу у догледно време. Председник Бајден и његов саветник за националну безбедност, Џејк Саливан, непоколебљиво су говорили против директног укључења САД у сукоб. Ни америчко јавно мњење није показало интерес за непосредно учешће. САД би чак могле да имају интерес да се сукоб продужи пошто рат умањује руске капацитете за деловање другде у свету, повећава вредност америчког енергетског извоза и служи као прикладна генерална проба за окупљање савезника и усаглашавање економског ратовања против Пекинга.
Европска компензација
Слабије се запажа да су војни циљеви Кремља – из нужде – сужени. Пошто су се по свој прилици помирили за немогућношћу ефикасне промене режима у Кијеву и заузимања већег дела украјинске територије, изгледа да је Москва сада углавном усредсређена на одржавање својих позиција у Луганску и Доњецку и обезбеђивања копненог коридора до Крима. Ово су територије које би Украјини било тешко да поврати, чак и у најповољнијим околностима.
Како ствари сада стоје, украјинска економска будућност делује одржива чак и без територија које је тренутно заузела Русија. Украјина није претворена у континенталну државу. Осим тога, и даље контролише седам од осам области са највишим бруто друштвеним производом по становнику. Украјина ризикује да контраофанзивом угрози ову позицију. Парадоксално, наставак борбе такође би могао да служи појединим руским интересима: он повећава шансе Москве да Украјину претвори у де факто тампон зону, чинећи је тако још мање привлачним кандидатом за придруживање НАТО и Европској унији.
Историчар Стивен Коткин недавно је заступао став да би Украјинцима било боље да дефинишу победу као приступање Европској унији пре него потпуно запоседање целокупне украјинске државне територије. А опет, изузев за земље које су биле неутралне током Хладног рата, сваком досадашњем случају учлањења у ЕУ претходило је чланство у НАТО, који од деведесетих година делује као рејтинг агенција у Европи, гарантујући да су земље безбедне за инвестиције. Ова чињеница тешко да је непозната украјинском становништву: истраживања јавног мњења (која од 2014. углавном не обухватају Луганск и Доњецк) показују да је интересовање за придруживање земље НАТО скочило од почетка сукоба.
Само Вашингтон има последњу реч да одлучи колико од Украјине жели да смести под свој [безбедносни] кишобран. Стварна невољност да се Украјина укључи у НАТО ретко је била јаснија, док јавна подршка Украјини никада није била великодушнија. У међувремену, европски лидери би се ускоро могли наћи у незавидној позицији да убеђују Украјинце како су приступ заједничком тржишту и европски Маршалов план разумна компензација за одустајање од „потпуне победе“.
Томас Мини је сарадник Друштва Макс Планк у Гетингену, у Немачкој. Пише о америчкој спољној политици и међународном односима за Лондон ривју оф букс, Гардијан и друге медије.
Извор: standard.rs //The New York Times/
