У вријеме кад излазе прва два тома Пекићевих „Писама из туђине“, а оба излазе у Загребу, Београд и Загреб, односно Србија и Хрватска, једно другом никако нису туђина. Историја се, међутим, супроставила Пекићевој тенденцији. Кад 1991. буде објављивао „Последња писма из туђине“, загребачки издавачи, успркос свему, неће бити у игри. Књигу ће објавити београдска „Дерета“
Релација Борислава Пекића са Загребом као културним центром у социјалистичкој Југославији с једне стране је сасвим јединствена, а с друге понешто парадигматична кад је ријеч о могућности важних фигура нехрватске културе у Југославији да у Загребу снажно партиципирају у дневном културном животу. Пекић је рођен 1930. у Подгорици, а умро је у рано љето 1992. у Лондону. Једва да је, дакле, и доживио распад заједничке државе.
Пекић је био једна од раних „дисидентских“ фигура у другој Југославији. Ухапшен је већ четрдесетих година те је осуђен на вишегодишњу робију. Све се то дешава прије раскола са Стаљином. Након 1948, долази помиловање у виду скраћивања робије, али барем испрва без права да објављује под сопственим именом.
Из врло тешке полазне позиције, Пекић током шездесетих успева да стекне одређену афирмацију. Иако добро познат као бивши затвореник, иако се оженио Љиљаном, блиском рођаком истакнутног политичара из времена Краљевине Југославије, Милана Стојадиновића, он постаје „незаобилазна књижевна референца“. Супруга му је архитектица која почетком седамдесетих добива посао у Лондону, па и он и с њом прелази тамо. У идуће двије деценије, он живи у Енглеској, али интензивно партиципира у културном животу Југославије. Накратко се враћа у Београд паралелно с почетком распада земље и учествује у обнављању рада Демократске странке. Ускоро слиједи разочарење, тешка болест и повратак у Лондон, гдје ће и умрети.
Живећи у Лондону, Пекић је у домовини био примарно фокусиран на Београд, али ни Загреб му нипошто није био изван фокуса. Добар примјер је његова радио-драмска дјелатност. На конкурсу Радио Загреба за најбољу радио-драму 1982. године побиједио је управо Борислав Пекић са текстом „186. степеник“. То је био само почетак његовог јаког и истакнутог присуства у Загребу у посљедњој деценији постојања социјалистичке Југославије.
Већ наредне године, његов роман „Беснило“, врло амбициозан искорак у простор жанра трилера у првом издању објављује загребачка Свеучилишна наклада Либер (у склопу своје библиотеке „360 степени“). „Беснило“ постаје велики хит, па је књига продана у огромном тиражу и у великом броју издања. Вјероватно то има неке везе с чињеницом да ће 1987. Пекић своја „Писма из туђине“ такође премијерно објавити у Загребу, али у склопу издавачке куће „Знање“, односно под окриљем фамозне библиотеке „Хит“. За разлику од свог пријатеља Данила Киша, Пекић није имао сукоб са Златком Црнковићем као уредником. Ова нефикцијска књига о Србину у Лондону добро се уклопила у профил већ чувене библиотеке.
Гледајући пост фестум, „Писма из туђине“ унутар библиотеке „Хит“ за Пекића су можда била и тек пробни балон. Јер већ догодине, у истој библиотеци, у два тома, Пекић објављује свој феноменални роман „Атлантида“. То је на неки неформалан жанровски начин био наставак „Беснила“ и такође је привукао огромну пажњу читалачке публике. А годину дана касније, кад Златко Црнковић пређу у „Младост“, гђе ће основати едицију „Алфа и омега“, овај уз, примјера ради, Горана Трибусона, са собом повлачи и Борислава Пекића. Тако ће и „Нова писма из туђине“ премијерно опет изаћи у Загребу, код истог уредника, али код другог издавача.
Из данашње перспективе, уобичајено је мислити да су се хрватска и српска културна средина током осамдесетих година једна од друге континуирано удаљавале. Ништа, међутим, није даље од истине. Из дневничких записа Радована Поповића, који је током друге половине осамдесетих година двадесетог вијека уређивао Културни додатак београдске Политике, сазнајемо да је 1988. Влатко Павлетић био изнимно заинтересован за то да овај лист објави приказе неких његових књига. За једва коју годину, исти тај Влатко Павлетић бити ће предсједник Хрватског државног сабора (независне) Републике Хрватске. Вјероватно ће и сам да заборави колико му је било стало до тога да о његовим књигама пише дневни лист Политика.
У вријеме док пише „Писма из туђине“, Пекић насловом алудира на релацију између Велике Британије и Југославије. Током времена кад излазе прва два тома „Писама“, а оба излазе у Загребу, Београд и Загреб, односно Србија и Хрватска, једно другом никако нису туђина. Пекић бира загребачког издавача, на исти начин на који би неки писац њемачког језика бирао бечког или бернског или минхенског или лајпцишког, не, дакле, нужно берлинског. Историја се, међутим, супроставила Пекићевој тенденцији. Кад 1991. буде објављивао „Последња писма из туђине“, загребачки издавачи, успркос свему, неће бити у игри. Књигу ће објавити београдска „Дерета“.
Током ратних година, већина хрватских учесника у јавном животу једва је чекала да им Србија почне бивати туђином. У Србији је ствар, барем испрва, била обратна. Тамо као да је постојао отпор стварању нових туђина. Било како било, Загребу је Београд постао већа туђина него што је то доскоро био Лондон. То је, међутим, вријеме кад Пекића овај свијет више и не интересује толико и кад полако полази ка туђини из које се нико никад није вратио.
Мухарем Баздуљ
Извор: П-Портал
