Последњих година неколико пута путовао сам у земље нестале Југославије, разговарао сам с писцима, издавачима, новинарима и професорима – скоро сви се идентификују као левичари – а једва да сам наишао на некога ко не пати од југоносталгије.
Тај осећај се готово никада не односи на носталгију за јединственим Титовим комунизмом, већ за самом Југославијом, великом мултикултуралном, мултиетничком, мултирелигијском земљом која је, насупрот просто безначајним деловима на које се распала због рата, била веома важна из сваког угла посматрано: од политичког и економског до културног и спортског.
Има један застрашујући парадокс: југословенски ратови произвели су, осим готово 225.000 мртвих, низ државица које су скоро потпуно зависне од великих сила, чија се максимална амбиција састоји у томе да се максимално интегришу у ЕУ, где ће поново живети са својим југословенским суседима у конфедерацији која ће се пре или касније претворити у федерацију какву су својим лудилом и фанатизмом разрушили.
Тешко је замислити већу глупост.
Али може да се покуша.
Доказ је то што је ЕРЦ одбацио не знам колико путева постизања сецесије Kаталоније, а сада предлаже „црногорски пут“, назван по референдуму из 2006. на коме се Црна Гора одвојила од Србије (очигледан разлог тог избора јесте мањи проценат од шест процентних поена које је захтевала међународна заједница од организатора изјашњавања, поредећи и изјашњавања која су се одржала у другим југословенским републикама: 55 одсто, „да“ је добило 55,5 одсто).
Нисам познавао Црну Гору, али прошлог децембра су ми тамо великодушно уручили награду „Kњижевни пламен“.
Провео сам три дана обилазећи ову прелепу малу земљу с нешто више од 600.000 становника.
Последње вечери, на великој вечери с црногорским пријатељима, питао сам да ли је 2006. неко гласао за одвајање.
Одговор: нико.
Питао сам ко је онда гласао за одвајање.
„Лопови“, кроз смех каза један човек.
„Политичари“, насмеја се други.
„Политичари и лопови“, засмеја се трећи.
Сви су означили Мила Ђукановића који је већ 30 година на власти, сви су се сложили у томе да Црна Гора није демократија, него аутократија.
Онда сам питао да ли је на референдуму 2006. све било чисто; одговор, такође једногласан, била је Бијела књига, ту се наводе многобројне неправилности изјашњавања (гласали су мртви, гласали су странци, било је људи који су гласали неколико пута), неправилности које је цинизам међународне заједнице игнорисао зато што јој је требало да што пре нестане последњи остатак Југославије – Државна заједница Србије и Црне Горе – као корак који је претходио одвајању Kосова од Србије.
После неколико дана су ми послали примерак разорне Бијеле књиге.
Питао сам да ли је референдум решио неки проблем.
„Само је решио проблеме олигарсима“, гласио је одговор.
„Нама осталима их је направио још више.“
Опет су споменули Ђукановића, присетили су се океанске корупције, мафијашких мрежа, фамозних криминалних послова.
Вратио сам се на референдум.
„Није чак ни смирио стање у држави?“ упитах.
„Напротив“, одговорише ми.
„Прошло је више од петнаест година, земља је подељена више него икад.“
Причали су ми о перманентној тензији сепаратиста и оних који то нису, о Србима које прозивају или нападају на улицама, о претварању Срба у грађане другог реда пред чиме је међународна заједница равнодушна, о манастиру на Цетињу који је симбол српских корена у Црној Гори, где сам у предвече видео како полиција чува монахе који тамо живе од претњи црногорских националиста.
„А најгоре је“, закључили су, „што је референдум неопозив: нема повратка назад.“
Нисам их питао јесу ли и они југоносталгичари, зато што није било потребе.
Вративши се у Барселону, било је немогуће не закључити: ако ЕРЦ заиста верује да начин на који су од Србије одвојили малу Црну Гору може да, после 10 година рата и 50 година диктатуре, помогне у одвајању Kаталоније од Шпаније, која је после готово 40 године демократије интегрисана у Европу, онда му потпуно недостаје смисао за стварност.
Превод са шпанског: Владимир Матковић
Аутор је један од најзначајнијих савремених шпанских и европских писаца чије романе на српском језику објављује Архипелаг. Ова колумна објављена је недавно на шпанском у El Paisu.
Данас.рс
