Лето 1979. – 16 ми је година. Још не слутим да ћу пре јесени запливати у Дунаву, трчати под громовима, радити као надничар у банатским комбинатима, видети лепу голу жену на месечини и засвирати на електричној гитари
Ритам гитару је преузео Илија звани Иће. Њега је и рођени брат од милоште звао Илија – мачка дивија. Ова рима би добијала пуни смисао, тек када би на фудбалу Иће добио подмукли ударац с леђа. Тада би знао оставити лопту и ударача почастити збрком ћушки, гребања и шутирања. Иће је био благе природе, али кратког фитиља, па се, када би га наљутили, заиста претварао у дивљу мачку.
Он је био тај који је предложио да оснујемо бенд. Бас је резервисао Пеђа, висок мршавко из Ићетовог комшилука. Ћиро је већ заузео бубњеве, који су били моја прва љубав. Он је знао напамет све прве поставе бендова из космоса тешког рока.
Фали ми соло
Иће ме је тог врелог дана почетком лета 1979. код своје куће на периферији, у штали која је била преуређена у приватну дискотеку, запитао из чиста мира: „Хоћеш ли ти са нама у групу?“ На мој упитни поглед додао је: „Фали ми соло гитара.“ Иако сам тек обртао десетак акорда на акустичној гитари, а солирати сигурно нисам умео, у мој живот се поодавно уселио рок. Када ти је шеснаест година верујеш да можеш све. Одмах сам пристао.
Иће је имао план. Сваке године Гоги, београдски студент и човек грађен као Вајсмилер док глуми Тарзана, одлазио је на сезонски рад на плантаже негде код Панчева и враћао се са брдом лове. Бенд који још није имао име, провешће лето на бесконачним пољима крај Дунава, ставиће зараду на гомилу и у Београду купити све што треба – појачало, комплет бубњева, гитаре.
Гоги је неколико дана пред полазак дошао код нас у диско-шталу да нам објасни како ћемо се пребацити до посла. Велики пољопривредни комбинат закупио је аутобус који полази рано, у седам.
Када смо још буновни у договорено време дошли на станицу код киоска, тамо је већ било неколико десетина људи, млађих, старијих, жена, мушкараца, па и деце. Сви су били из ромског насеља. Сви, осим Кокуне, мог школског друга, који није волео школу али би се неким чудом нашао у свакој тучи. Онако скандинавски бео, штрчао је у грозду наших црних потиљака. Стално насмејани Гоги ме потапшао по рамену и рекао: „Шта је, ниси никад путовао са Циганима? Овог лета су ти они колеге.“
Highway to Hell
Иће, Ћиро, Пеђа и ја смо се згледали. Када је дошао аутобус, не онакав каквог смо очекивали, са седиштима поређаним у две колоне, већ обичан, плави, градски аутобус, у којем једва да је било двадесетак места за седење, наши ромски суграђани су као по команди јурнули према вратима. Нико од нас петорице – нашег менаџера Гогија и будућих рокера – није успео да уграби седиште.
До Београда смо висили на шипкама, слушали досетке. Чим смо прошли Шабац, жене су почеле да моле да заустави јер морају тамо где цар иде пешке. Возач се дуго нећкао, али када се једна крупна жена подбочила пред њим и запретила му да ће да скине гаће и попиша му се на мењач, шофер је рекао да ће ускоро стати.
Чим је изашао на ауто-пут према Београду, шофер је закочио у зауставној траци. Врата су се отворила и настала је трка до шумарка. Јутро је још увек било свеже, трава у хладу помало влажна од росе. И ми смо пожурили са својом браћом по невољи, тражећи слободно стабло или довољно високу папрат. Скоро све стратешке позиције су биле заузете. Најбрже жене и девојке већ су завезивале учкур од димија уз смех и добацивање мушкараца који су заливали стабла.
Та хаотична физиолошка игра трајала је пола сата. Онда је шофер почео нешто да виче. Сви су у групицама пожурили ка ауто-путу. Наставили смо путовање. Разговор је постао још живљи, у ромски језик мешале су се српске псовке и изрази. Прошли смо кроз Београд као путујућа кошница, пуна смеха и галаме. С леве стране се ваљао троми Дунав. Након неког времена аутобус је ушао на атарски пут, са обе стране су се кроз прашину назирали бескрајни низови стабала у војничком поретку. Гране су се повијале под крупним бресквама.
Брескве из Винче
Изашли смо код големе, дугачке зграде која је са једне стране била отворена и личила је на амбар. Неки човек раздрљене кошуље нас је дочекао. Показао је придошлицама где су чесма и клозети. Рекао је да из магацина могу да задуже сламарице. И ми смо стали у ред, свако је узео по прашњав душек од сламе и грубо, војничко ћебе, вероватно заостало из неког од светских ратова. Пронашли смо слободно место на дрвеном поду уз бетонски зид.
Појели по месни нарезак и окрајак хлеба, умили се на чесми која је била наткриљена великим крошњама. Гоги нас је повео до предрадника. Он нам је дао по сепет и показао прстом према плантажама брескве. Брали смо до касно навече. Убацивали смо жутонаранџасте плодове на тракторске приколице, а предрадник је у блокчић ударао рецке. Када бих осетио глад или жеђ, узимао бих брескве величине песнице и загризао бих ту сочну, сунчану твар. Слаткоћа ми се цедила низ браду.
Исплата је била исте вечери. Уморни али задовољни, прали смо се на чесми која је ручном пумпом уз ритмичну шкрипу вадила хладну воду негде из дубине.
Љубав надничара
Те вечери Кокуна је са неколико млађих Рома отишао у провод. Винча код Београда није нудила богзна шта, али су имали месну кафану из које су трештали народњаци. Ми смо остали да се одморимо. Гоги нас је окупио и рекао да сутра идемо даље, јер је ово надничарење, а тамо, преко Дунава, дају ти уговор и имаш плату.
Бенд је спавао, а мени, соло гитаристи, сан није хтео на очи. Отворена страна магацина у којем смо ноћили гледала је према плантажама, које су се благом низбрдицом спуштале према далекој реци. Изнад призора су трептале звезде на небу боје мастила. Месец је извиривао иза облака, па би се опет сакрио негде изнад Баната.
Људи су причали, седећи у групицама, неки су обесили батеријску лампу о ексер и картали. У просторији није било струје, или је предрадник понео осигурач са собом, да је не бисмо трошили. Полако су се стишавали разговори. Чуо сам далеки хор жаба који се надвикује са зрикавцима.
Из ћошкова се зачуо женски кикот, тешко, ритмичко дисање, лупкање. Они који су пошли без жена довикивали су, бодрећи оне који воде љубав. Па се и то после неког времена умирило. Устао сам и пошао према чесми. Врат ми је био врео, сунце га опрљило. Заграбио сам воду из бетонског корита испод чесме и испљускао врат и леђа. Пошао сам у дубоку сенку дрвећа да мокрим. Иза себе сам чуо кораке. Зауставио сам дах. Женска прилика се приближавала чесми. Скинула је мајицу. Црне купине на лепим грудима. Почела је да рашчешљава косу. Потом да развезује димије. Била је гола. Месец би је посребрио па би, опет прекривен облаком, претворио у силуету. Чини ми се да дуго нисам дисао, све док се најлепша жена из аутобуса није обукла, скупила косу и пошла назад.
Само што сам најзад склопио очи на сламарици, зачуо сам вику и псовке које су потом замрле међу стаблима плантаже. Тек много касније сам сазнао да су Кокуна и момци у оној кафани почели да разбијају, што се домаћинима није свидело. Вијали су их кроз плантаже. Од тога су за успомену понели понеку шљиву под оком.
Овча, Борча, Ковилово
Ујутро смо узели аутобус до Београда. Врзмали смо се центром трудећи се да држимо корак са Гогијем који нас је водио потходницима и пречицама. У Улици 29. новембра сачекали смо аутобус који нас је превезао преко Панчевачког моста. Памтим места иза Панчева – Овча, Борча, Ковилово. С обе стране бескрајна поља.
Гоги нам је дао знак да изађемо. Обрели смо се пред капијом која је била улаз у простор величине фудбалског игралишта. Десетак барака груписаних око асфалтиране улице. Управник комбината, човек закорачио у пету деценију живота, хронично уморног израза лица, поделио нам је уговоре. Три месеца бићемо привремено запослени. То ће бити мој први радни однос у животу.
Сместили су нас у бараку са педесетак кревета на спрат. Већ је добрим делом била попуњена. Људи из бараке су само зурили у нас као када у шпагети-вестерну гринго дође у мексичку селендру. Ћелави човек са ожиљком на образу устаде и упита Гогија одакле смо. Његов акценат нисам могао да одгонетнем. После смо сазнали да је већина њих са Косова и да их зову Египћани.
Са једног спратног, жичаног кревета појави се повелика глава са затупастим носом и шишкама боје сламе. „Ја сам из Дубрава!“ Одмах смо га прозвали Земо, јер је његово село било део наше општине у Босни.
Испоставило се да је Египћанин са ожиљком боксер и предводник својих људи. Једном смо из досаде организовали егзибициону борбу између њега и Гогија, који је наводно тренирао неку нама непознату борилачку вештину. Окупили смо се око њих у бараци и навијали, а њих двојица су размењивали лаке шамаре уместо удараца песницама.
Моћ Дунава
Земо је дугим прдежом означавао крај сваке рунде. Ту дужност му је Гоги поверио јер се Земо хвалио да сваке секунде може да пусти ветар. Најпре нисмо веровали. Зачикавали смо га у свако доба дана, али његова артиљерија је из неког недокучивог разлога увек била спремна.
Устајали смо око пола шест. Радили смо све што би нам рекли. Показали су нам како се коси и оштри коса, па бисмо косили до поднева. Копали смо неке канале. Вадили пањеве са њива. Ишли смо за трактором, вилама набадали тешке, коцкасте бале сена, да би их набацили на приколицу. Горе су двојица ређали коцке све до деветог реда – више од тога нису могле да дохвате виле испружене изнад главе.
Једном приликом смо радили одмах уз Дунав. Било је вруће. У паузи смо се попели на насип. Велика, лења вода се ваљала према истоку. Гоги и ја се скинусмо у гаће. Он је први запливао, али се одмах окренуо и запливао према обали. Ја сам начинио неколико покрета више према матици. Када сам се окренуо видео сам чланове бенда како, све мањи, панично машу рукама. Моћна река ме је понела као перце. Борио сам се скоро пола сата да се вратим на обалу. То ми је успело скоро километар низводно. Када сам, дрхтав, изашао из воде схватио сам да је Дунав овај пут одлучио да ме поштеди.
Музика елемената
Нешто даље низводно једном нас је ухватила олуја. Ја сам се удаљио од групе, сео на насип и гледао воду. Волео сам да тако ослушкујем свет без људи. Нисам чуо дозивање трактористе и другова, који су одлучили да се врате пре олује. Прва муња која је поцепала небо пренула ме је из лепог склада. Потрчао сам преко насипа колским путем, али трактор се већ претварао у далеку тачку.
Небо се замрачило, врбаци крај Дунава су заплесали на ветру. Осетио сам се сићушним у односу на бес елемената. Крупна, топла кап ми паде на мишицу. Убрзо је пљуштало. Трчао сам насипом кроз густо ткање кише. У мени је уместо страха расла радост. Громови као да су били дивље деонице на Хендриксовој гитари.
На ивици колског пута који је водио ка насипу видео сам човека са бициклом. Очито је пецао, па га је невреме изненадило, као и мене. Повео ме својој трошној кући која је самовала надомак насипа. И он и његова жена су били потпуно седи. Она ми је скувала чај. Дала ми је искрзан али чист пешкир и плавкасти пуловер. Рекла ми је да скинем мокру морнарску мајицу. Било је лепо опет бити сув. Попио сам чај. Ти добри људи су само одмахнули руком, када сам их питао како да им вратим пуловер. Жена је тихо рекла: Нама не треба, то је било од сина…
Иза те реченице је био цели један паћенички свемир, туга мајке. Пљусак је престао. На растанку сам их поздравио као старе знанце. Нисам ни слутио да ћу пола века памтити њихову доброту. И музику громова изнад Дунава.
Гитара, бубњеви, појачало, бас
Најпре смо купили бубњеве у београдској продавници музичке опреме. Мада сам се успротивио, Ћиро их је распаковао насред спаваонице. Црвенкасти комплет је у тој просторији деловао као свемирски брод. Дурио сам се на свом кревету. Управо сам се опраштао од великог сна због којег сам био спреман да црнчим на банатским имањима: У диско-шталу уносимо пакете са инструментима и тамо их све свечано распакујемо.
Заправо, први инструмент смо набавили још тог пролећа. Иће ме је позвао да на Кројчици, брду изнад Тузле, видимо неку гитару. Човек који ју је продавао хвалио је своју робу. Није уливао поверење. Црвена, лакирана гитара, уморних магнета и искрзаних прагова на врату, постала је Ићетово власништво.
После два месеца пољопривредних радова, безазлена огреботина на потколеници ми се загнојила. Управник је то видео и одмах ме послао лекару. Овај ме је стрпао у аутобус и послао специјалистима у Београд. Пронашао сам Дом здравља у 29. новембра. Докторка ми је отворила рану скалпелом, очистила је. Примио сам ињекцију.
Хтела је да знам одакле сам и шта радим ту. Била је видно потресена када сам јој рекао да сам одликаш тузланске гимназије и да ту радимо на пољопривредном добру како бисмо зарадили за инструменте. Мора да је замислила свог сина, траљавог београдског гимназијалца, како троши родитељске паре правећи журке у породичној викендици на Брачу.
После десетак дана проведених у бараци, одлучио сам да прекинем боловање и да се вратим кући. Потписао сам дебели свежањ папира. Момци су ме испратили до Београда.. Поново смо сабрали све паре које смо зарадили до тада. Било је довољно за једно појачало источне производње. Остали ће поћи за мном за десетак дана, донеће са собом нову, белу бас гитару.
Квинтакорд
На Београдској аутобуској станици смо појачало набили у пртљажник аутобуса. Кондуктер је на црну кутију налепио неколико налепница за пртљаг. После пет сати сам изашао у својој касаби. Беспослени комшија се затекао код трафике. Помогао ми је да узнесем појачало уз педесетак степеника до стана. Мајка није могла да се начуди завоју на нози и појачалу.
Отишао сам до Ићетове мајке и поручио да је син поздравља и да је рекао да ми позајми гитару. Јела се снебивала. На крају је одлучила да ми поверује – тада смо Иће и ја били нераздвојни.
Ухватио сам тренутак када сам остао сам. Крај августа, година је 1979. Напољу се споро хвата црвенкасти сумрак. Широм отворен прозор. Наспрам њега главна улица, иза ње споменик палим борцима Народноослободилачке борбе. На споменику урезани стихови Ивана Мажуранића:
Није висок, тко на вису стоји, нит је велик, тко се велик роди,
већ је висок, тко у низу стоји и висином надмаша висине,
а велик је, тко се мален роди, ал’ кад пане, голем гроб му треба.
Укључујем појачало. Гласно „кврц“. Повезујем појачало и гитару. Први акорд. Кроз августовски сумрак ођекне моћан, помало дисторзичан трозвук. Као грмљавина изнад Дунава. Људи са улице се окрећу ка прозору. Не звучи најбоље, али се чује до Виса. И то је рокенрол.
Драгослав Дедовић
Извор: Дојче Веле
