Centri učesnici ovogodišnjeg Ol-star meča dokaz su kako se sada igra u NBA ligi i svetskoj košarci. Dvostruki MVP Nikola Jokić, dominantni Džoel Embid, fenomenalni Domantas Sabonis i Bem Adebajo su zlatni primeri evolucije visokih igrača pod košem. Nova generacija koja ruši ustaljena pravila ponašanja na toj poziciji.
Lider NBA lige u tripl-dablovima Nikola Jokić nanizao ih je tri baš posle duela u kom mu je prvi strelac lige Džoel Embid sa 47 poena pokazao da takmičarski pohlepno želi zvanje najboljeg centra na svetu. Sudar „klasića“ sa drafta 2014. godine. Ispostaviće se, prelomnog.
Zna se šta centar (ne) sme da radi
„Košarka je sport gorostasa“, moto ljubitelja igre pod obručima koji se decenijama slepo, dogmatski sledio. Šta tražiš na terenu sa 185 cm? Ili čak manje! Samo daj loptu „od brega odvaljenom“ saigraču u reketu, na dva koraka od obruča. Kraće je rastojanje i visinska razlika. Bolje dva poena ispod koša nego dalekometna paljba za tri. Kvalitetan centar je osnova svakog vrhunskog tima.
Evolucija velikih momaka u sredini bila je istovremeno blagonaklona i škrta. Postajali su sve viši, hitriji, skočniji, mišićaviji i žešći. Opet, decenijama su činili jedno: dobijali lopte u reket od bekova i završavali. Realizacija. Puka i isključiva.
Izuzeci se mogu naći u svakoj generaciji. Šta je to delilo Arvidasa Sabonisa, Bila Voltona, Ralfa Sempsona, Džeka Sikme, Vlade Divca od ostalih savremenika? Bekovski set veština. Bili su kao greška u programerskom kodu. Šifra u video-igrici kojom vidiš kroz zid. Momci od minimum 210 cm sa smelošću da se okrenu licem ka košu i šutnu sa prilične distance. Takođe, lako proigravaju saigrače, svesni pažnje koju privlače od defanzivaca i otvorenog prostora za saigrače.
Ipak, zna se ko je bio glavni siledžija u školskom dvorištu. Od Vilta Čemberlena i Bila Rasela je krenulo. Nadovezivali su se na njih Nejt Tarmond, Vilis Rid, Ves Anseld. Karim-Abdul Džabar i Mozes Meloun su gospodarili pod obručima, Robert Periš bio neizostavni član trofejnih Seltiksa iz 80-ih.
Devedesete su „zlatno doba“ – Olajdžuvon, O’Nil, Robinson, Juing, Morning, Mutombo… Tad su i krilni centri bili snažni i „razbacani“, setimo se Karla Melouna, Barklija, Rodmana, Ouklija, Vebera, Grenta, Kolmana, mladog Dankana… „Pucalo“ je u reketu.
https://www.youtube.com/watch?v=e8KycyU47rs&embeds_euri=https%3A%2F%2Fwww.rts.rs%2F&feature=emb_imp_woyt
Vrhunac uzgoja sorte koja najteže dosegne pun potencijal, ali je tada pravi specijalitet od pet zvezdica. Njihovo je da ubace 25-30 plus poena, uhvate 15 skokova i lupe bar tri-četiri rampe. Ukotve se, dva-tri tvrda driblinga ka košu, finta, pa „horog“. Ostalo? Ko mari – reketom se gospodari.
Plejevi napred, centri stoj
Kako su oni ostarili, a najmlađi Šakil postajao sve ogromniji, tako centri koračaju korak po korak napolje. I sam O’Nil je isticao da je prelomilo to što su se jači kontakti protiv njega podrazumevali i nisu svirani kao faulovi, stoga je bivao još agresivniji i igrao preko toga. Kad već nisu mogli da ga zaustave odbranom, uzvratiće drugačijim napadom.
Pojavili su se Evropljani Dirk Novicki, braća Gasol, Mehmet Okur, Andrea Barnjani spremni da te iznenanade sa trojke ako im ostaviš prostora.
Penzionisanje poslednjeg titana O’Nila poklapa se sa novom erom analitike, pik-end-rola i plejmejkera. Neverovatni talas eksplozivnih organizatora igre na prelazu sa 2000-ih na 2010-e zapljusnuo je ligu: Derik Rouz, Džon Vol, Stef Kari, Rasel Vestbruk, Tajrik Evans, Erik Bledso, Taj Loson…
Od kompanjona u igri dva na dva se tražilo samo da zakucaju na bačen lob i uhvate ofanzivni skok. Tako su činili Dvajt Hauard, Deandre Džordan, Tajson Čendler, Kenet Farid, Hasan Vajtsajd, Andre Dramond. Stroga realizacija. Ništa više. Centri su izgubili mesto pod reflektorima. Klinci hoće da šutiraju sa sedam metara, neće više niko da se gura.
Našli se Srbin, Kamerunac, Letonac i Dominikanac…
Dolazi i pomenuti draft 2014. sa dva bisera. Jokićev let „preko bare“ poklapa se sa ruki sezonama Karl-Entonija Taunsa i Kristapsa Porzingisa. Prvi pik iz fabrike Džona Kaliparija u Kentakiju i letonska nepoznanica od 220 cm, uz Somborca, svrstani su u idealni tim debitanata 2016. godine. Embid se oporavlja od povreda i formira se nova generacija kvalitetnih centara.
Bivši igrači, navikli na osnovne postulate, kreću sa kritikama: „Mnogo šutiraju trojke“, „Plaše se kontakta“, „Nije tako bilo u naše vreme“, „Nije to njihov zadatak“… Ne uviđaju da košarka ide u drugačijem pravcu.
NBA brzo reaguje i 2016. menja Ol-star takmičenje u veštinama, dodajući i igrače unutrašnjih pozicija. I oni pobeđuju – Tauns, pa Porzingis. Takođe, ukida se katergorija centra u glasanju za Ol-star i utopljava se među krila i krilne centre kao unutrašnja pozicija.
Nova vrsta preuzima primat i prethodnu dovodi do marginalizacije, skoro do istrebljenja. Ili se prilagodi ili rezerviši let za Kinu i Evropu. Bruk Lopez je to na vreme shvatio, pa je sebi produžio karijeru.
Ovogodišnji Ol-star centri su dokaz u kojoj fazi je NBA sadašnjica. Veština i raznovrsnost u službi kreacije za sebe i druge su uslovi bez kojih se ne može. U prošlosti je to bio tek simpatični bonus. Jokić, Sabonis, Embid i Adebajo su vrhunski ili odlični u bar tri elementa na obe strane terena. Dodajmo i Taunsa u tu ekipu.
Protivničke odbrane ne mogu da odahnu, očekujući da se egzekucijom centra završava posed, već postoje dodatne kretnje igrača bez lopte koji utrčavaju u prazan prostor. Ako ga ne udvojiš, poentiraće, a ako ga udvojiš, dodaće.
https://www.youtube.com/watch?v=3AfZCInIMUg&embeds_euri=https%3A%2F%2Fwww.rts.rs%2F&feature=emb_imp_woyt
Stara košarkaška izreka kaže da visinu ne možeš da naučiš, a sve ostalo – da. Nova generacija čiji je „Džoker“ nosilac iz meča u meč čini revoluciju u prilog obogaćivanja košarke i čini je zanimljivijom nego ikada pre.
Izvor: Filip Rodić/RTS
