Након што сам објавио биљешку поводом Пелеове смрти, јавило ми се неколико људи да изрази неслагање с мојим увјерењем да је Пеле највећи играч досадашње игре фудбала. Ни сад нећу да им одговарам, само хоћу да им ставим на знање двије-три ствари. Зато се нескромно равнам према Песоиној максими да је све достојно труда
Нека ми буде допуштен изговор да настанак овога текста оправдам оним што каже Фернандо Песоа: Све је достојно труда, ако душа није ситна. Tudo vale a pena se a alma não é pequena. То је извађено из пјесме „Португалско море“. У тој пјесми млади пјесник Песоа поставља питање мору да ли је вриједило труда подносити све муке да би оно постало португалско. И пјесму завршава тако што закључује да је Бог дао мору бездан и пријетње, али је учинио и да се у њему огледа небо.
Након што сам објавио биљешку поводом Пелеове смрти, јавило ми се неколико људи да изрази неслагање с мојим увјерењем да је Пеле највећи играч досадашње игре фудбала. Све примједбе тих људи састављене су и изражене тако да би на њихов садржај, а и на израз и тон, за мене набоље било не одговарати. И нисам одговорио, ни на једну. Већина их је била упућена мени лично, а неке су биле и „јавне“, као коментари уз текст. Ни сад нећу да им одговарам, само хоћу да им ставим на знање двије-три ствари. Зато се нескромно равнам према Песоиној максими да је све достојно труда.
Могло би се показати да од Пелеа свијет до сада није имао бољег играча. Он је игром у Сантосу и бразилском државном тиму освојио највеће трофеје. Једино није био првак Европе. Био би и то био, да свијет није подијељен на континенте, а континенти су дијелови свијета с ограниченом моћи одлучивања. Они који (неподношљиво самоувјерено и боме глупаво) тврде (а због њих највише ово састављам) како Пеле данас не би могао играти (чак ни у другој лиги!) могли би се позабавити његовим играчким особинама. Ако би били способни да се њима подробно позабаве, сазнали би да је он био бржи него данашњи највећи играчи. О томе постоје документи. Постоји и статистика, какву нема ниједан играч на свијету. Играо је два финала свјетског првенства и обадва добио, једно с 5:2, друго са 4:1. У првом је Бразил побиједио Шведску, екипу домаћина првенства, у другом Италију, најдефанзивније потковану екипу свијета. Од тих девет голова Пеле је дао три, а намјестио пет. По томе му се није приближио ниједан играч овога свијета. При освајању двају интерконтиненталних купова са Сантосом, против Бенфике и против Милана, Пеле је постигао седам голова, а играо је само три утакмице (двије није, јер је био повријеђен). Пет од седам тих голова постигао је у Европи. По томе се с њиме не може мјерити ниједан играч прошли ни данашњи.
О њему су најузвишеније говорили они који су против њега играли. Ево само тројице. Тарцисио Бургницх, талијански бек у мексичком финалу: „Прије утакмице сам себи говорио, па шта, и Пеле је састављен од меса и костију. За вријеме утакмице сам спознао да сам се преварио!“ Ђани Ривера: „Kад фудбал не би постојао, Пеле би га изумио!“ Џајић: „Ми смо били играчи, играли смо за клубове и за репрезентације, али је Пеле био изнад свих нас, оно што је он играо, то као да је био други, виши спорт!“
О Пелеову голу Италији у Мексику, талијански пјесник Фернандо Алкители написао је у свом ногометном канцонијеру пјесму у којој све то види као „метафизички неспоразум“:
Људскост ти је била дата
само по бијелој опреми,
по броју десет,
по мајици цариоца,
по трима освојеним мондиалима
(златни пољубац пехару Римет)
и по згранутошћу у зраку
Тарцисија Бургницха,
надвишенога за главу
пред очима цијелог свијета.
Међу Талијанима је сила Пелеових поштовалаца и обожаватеља. Један од њих, пише да је прије Пелеа Бразил био екипа најјача, али и најпроклетија; тек ће га Пеле начинити побједничком екипом, тек ће он бити Бразилова „права разлика“.
Kолико год да је све достојно труда, нећу овакву биљешку претварати у именик великих умјетника који су Пелеову игру опјевавали и описивали. Али нећу да прескочим двојицу Бразилаца: новинара и писца Нелсона Родригуеса и пјесника Царлоса Друммонда де Андрадеа. Први је аутор многих текстова о Пелеовој генијалности. У једном од њих, јануара 1959, он пише овако: „Погледај Пелеа, проучи мало његове фотографије и падни с облака. Он је ђечак, стварно ђечак. Не би му било допуштено да игра у филму са Бригитте Бардот, био би спријечен, отјеран. Али, погледај га: генијалан је. Понављам: генијалан: Пеле би се могао обратити Микеланђелу, Хомеру и Дантеу и поздравити их сасвим присно: ‘Kако сте, колега?’ и заиста, онако како је Микеланђело сликарски и кипарски Пеле, тако је Пеле Микеланђело лопте. Обојица би се могла мало наругати нама, људима осредњим, који никакви генији нисмо, чак ни у пљувању у даљ. Kаква луксузна ствар за нас Бразилце, то што знамо да имамо једног генијалног патриција који је уз то још и сјечак!“
А Карлос Драмонд де Андраде, аутор незаборавног стиха é gol legal é gol natal é gol de mel e sol, каже о овако:
Нико ме не може зауставити, играм за хиљаде
играм у Пелеу, заувијек републиканском краљу
народ је унио атлету у поезију
ове магичне игре.
Морам споменути и вишекратне разговоре које сам имао са Мирославом Редеом, човјеком који је фудбал играо у великим клубовима Партизану и Динаму, и који је виђао Пелеа. Реде, који је цијели живот у ногометним клубовима и гласилима, сматра да је Пеле неоспориво и неупитно највећи играч ногометне игре. Редеа је један колега назвао духовито и исправно пелеологом. Реде ми је љубазно дао и фотографију уз овај текст. Она је начињена 1992. године у Гетеборгу, на 34. годишњицу једне Пелеове игре у том граду, оне против Француске, у полуфиналу свјетског првенства. У тој је утакмици постигао три гола. Иако обасут пажњом и окружен шумом великих успомена, он је с великом радошћу примио поклон који му је Реде, тада спортски директор Инкера из Запрешића уручио: малу керамичку плочу, дар од тадашњег побједника купа Хрватске.
Један пријатељ ми је ових дана казао како су они који мени приговарају, можда, људи скроз наскроз заслијепљени национализмом, па не подносе што спомињем да је Пеле за свој опроштај од бразилске seleçao изабрао Југославију. Можда. Ако не подносе, нека не подносе. Они су од мене могли сазнати, да су само хтјели, да је Пеле био међу главним разлозима моје дугогодишње жеље да одем у Бразил. Нисам био једини чији је зов Бразила започео с Пелеом. У Бразил сам пошао кад је моја жеља била прилично стара, кад он више није играо. Нисам у Бразил пошао да се дивим његовим играма, не, већ, како да кажем, да докучим ишта од његова духа над водама. Иако се мисли да се о Пелеу све може сазнати живећи у Европи, многи су се увјерили да се то много поузданије и боље може сазнати у Бразилу. Мени је, тако, било велико откриће што сам тек у Бразилу могао виђети много његових утакмице на видео тракама. Тек на тим снимцима сам спознао колико је он био велик играч. Ми смо у Европи то знали, али доста магловито, јер смо велики дио тога знања заснивали на претпоставкама и на новинарским чланцима.
Пеле је, док је играо за Бразил, играо само за бразилски клуб Сантос. Он је име тога клуба, како се то каже, прославио широм круга земаљског. Сантос је био нека врста путујућег спектакла, играо је много утакмица. Изван Бразила су, осим двије, те утакмице биле оне које новинари зову пријатељске. Али су Сантосови противници били набријани, сви су хтјели да побиједе тим у коме игра Пеле, најбољи играч на свијету. Зато су те утакмице, у којима је, за оно вријеме, Сантос зарађивао доста новаца, знале бити и тешке. Али су те утакмице имале јединствених ствари. На примјер, утакмица у Баселу, 1. јуна 1961. Сантос побјеђује домаћина резултатом 8:2, а одушевљени гледаоци (има и тога у Швицарској) након утакмице упадну у терен и лате Пелéа и Цоутинха (први дао три гола Баселу, други пет) и носе их према свлачионици. У гужви и брзом мијењању носача Пелеових (сви хоће да га понесу) деси се забуна, те понесу неког другог тамнопутог играча. То запази неки неносач и викне: „Није Пеле!“ (Пас Пеле.) Тада је, по Пелеовим ријечима, француски новинар Франкос Тиебауд ушао у Сантосову свлачионицу (тада се то могло) и казао: „Пеле, ово се граничи са лудилом. Овакво нешто нисам никада видио!“ У својој аутобиографији Пеле, сјећајући се те утакмице, каже: „И стварно је било лудило: ту се могло спознати шта Европљани виде у бразилском игрању фудбала.“ Сyлвија Плат: наши животи су Швајцарска.
За нас Европљане су, у вријеме кад је Пеле играо за Сантос и за Бразил, обоје били нешто као црне авионске кутије. Тек кад би дошли овамо, или кад би их телевизија преносила са свјетских првенстава, могли смо видјети каква се чудеса у тим кутијама налазе.
Извор: Синан Гуџевић/portalnovosti
