U jednom tekstu objavljenom u junu ove godine, koji sam naslovio sa Naučni pogled – kroz ključaonicu, dotakao sam se pitanja šta je u srpskim arhivima dostupno za istraživače, a šta je i dalje osetljivo, zatamnjeno ili pod ključem o periodu 1941‒1945
Moram da podsetim na Andrićeve reči da „samo neuki i nerazumni ljudi mogu da smatraju da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice“. To se posebno može reći za 1945. godinu, koja je ostavila duboke posledice u našoj promenjenoj hijerarhiji vrednosti, političkoj kulturi, potisnutoj duhovnosti, najzad, i u svemu onome što je usledilo krvavim raspadom Jugoslavije 1990-ih i građanskim ratom u Jajcu konstruisanih republika i nacija.
I u Crnoj Gori pre dve godine, u vreme borbe za odbranu srpskih svetinja, videlo se koliko je bilo pogubno seme bratoubilaštva koje su tamo posejali komunisti; činjenica da je mitropolit Crnogorsko-primorski SPC Joanikije Lipovac bio uhapšen od komunista 12. maja 1945. (na Svetog Vasilija), a mitropolit Joanikije Mićović od montenegrinskih vlasti 12. maja 2020. bila je više nego simbolična.
Konačno, u vreme nove krize na Kosovu i Metohiji, treba podsetiti i na posledice komunističke politike u ovoj oblasti, koja je od jezgra Stare Srbije od nje, za samo nekoliko decenija, napravila autonomnu pokrajinu sa prerogativima državnosti. I od minorizacije srpskog naroda na Kosovu, pogotovo od 1960-ih, prerasla u otvorenu antisrpsku politiku u kojoj se, kako je pisao dečanski iguman još u to vreme, samo čekalo na pojavu Arsenija Petog, novog patrijarha koji će povesti ojađene Srbe u seobe prema severu…
Zato je temeljna istorijska analiza 1945. važna kao simbolični povratak na jedno raskršće, razdelnicu prošlosti.
Pitanje revizionizma
Iako će neki to nazvati revizionizmom, interesantno je da se za kolege koji se bave drugim istorijskim epohama, a koji daju nove uglove gledanja ili izvlače dijametralno suprotne zaključke u odnosu na generaciju njihovih prethodnika, nikada ne koristi etiketa revizioniste.
Kada ste to, na primer, čuli za „srednjovekovca“ koji menja postojeću naučnu perspektivu o Novom Brdu, ili za „novovekovca“ koji utemeljuje novu periodizaciju 19. veka i koji umesto o Prvom i Drugom srpskom ustanku govori o njima kao o prvoj fazi srpske revolucije? Izgleda da je ta etiketa, posebno mila deci komunizma (u skladu sa protokom vremena, možda treba reći i – unucima komunizma), rezervisana samo za one koji se bave proučavanjem 20. veka i Drugog svetskog rata.
Rizikujući, dakle, da budem svrstan u tu kategoriju, skrećem pažnju o koliko dramatičnom periodu istorije se radi: po praksi zavojevača i komadanju državne teritorije, početak Drugog svetskog rata podsećao je na srednjovekovne osvajačke pohode u kojima je nakon poraza razbijana i srpska država; po broju raseljenih ličio je na vreme seoba ili sloma ustanka iz 1813, kada su delovi Srbije bili ispražnjeni, a drugi preplavljeni izbeglicama; po broju žrtava i opštoj konfuziji 1941. godina je svakako prevazišla 1914, a možda i nacionalnu tragediju iz 1915. godine; po intenzitetu građanskog rata koji se odvijao unutar istog naroda, period 1941‒1945. je neuporediv sa bilo kojom epohom iz nacionalne povesti.
I zato je važno da o njemu pišemo i kao nova generacija kritičke istoriografije, za koju ne sme da bude zabranjenih i tabu tema.
Za istoričara savremene epohe ne postoje kvantitativna ograničenja građe kao za one koji se bave ranijim periodima; teškoća je samo kojim instrumentom „prosejati“ sve od dostupnih dokumenata, fotografija, elaborata i preobimne memoarske građe.
U Istorijskom arhivu Beograda čuva se, za istoričare nezaobilazna, obimna građa BDS-a (nemačke policije) i kvislinške Specijalne policije. Samo fond Specijalne policije obuhvata preko 570 kutija građe. U Arhivu Jugoslavije, pored ličnih fondova i izrazito bogate memoarske građe, najznačajniji za period Drugog svetskog rata jesu Emigrantska vlada Kraljevine Jugoslavije, Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača, ali i građa Centralnog komiteta (CK) i Pokrajinskog komiteta (PK) KPJ za Srbiju.
U Vojnom arhivu nalazi se vredna građa različitih vojnih formacija: nemačkih i italijanskih okupacionih jedinica, ustaških, partizanskih i četničkih formacija, dokumenti vlade Milana Nedića i njenih oružanih snaga. Dalje, u Državnom arhivu Srbije pohranjena je dokumentacija PK KPJ za Srbiju, Glavnog štaba NOP odreda Srbije i regionalnih i lokalnih partijskih foruma, Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača, deo građe Nedićeve vlade itd.
Ali, i ona građa koja je danas najkontroverznija, proistekla iz rada Bezbednosno-informativne agencije, naslednice, za mnoge zloglasne, Ozne i Udbe. Podeljena je na dve osnovne grupe: elaborate (dostupne samo istraživačima u naučne svrhe) i tajne dosijee (prema sajtu ove ustanove, ima ih 80.000 i oni su apsolutno nedostupni, osim sudovima po službenoj dužnosti).
Promena percepcije
Dosadašnja istraživanja pokazala su nam da se u ovoj građi nalazi niz dokumenata koji apsolutno menjaju našu percepciju prošlosti i zaključke o 1945. godini.
Pre svega, tu su nađene knjige streljanih – svojevrsni dokumenti, nalik na matične knjige, iz nekoliko gradova u Srbiji, gde su pripadnici Ozne vodili preciznu evidenciju o streljanim „narodnim neprijateljima“. Dugo negiran, ili svođen na anarhijsko ili pojedinačno deljenje pravde, revolucionarni teror ovime je konačno, bar u nekim sredinama, potkrepljen konkretnim dokazima. Precizan broj žrtava, naveden uz sve prateće podatke u ovim knjigama, s druge strane je sprečio manipulaciju brojkama kojom je poražena strana neretko bila sklona, pa je omogućio da shvatimo stvarne razmere stradanja u svojevrsnom ratu posle rata.
Tu su i elaborati o četničkom pokretu, Zboru, okupacionim formacijama, koji su nastali uglavnom 1950-ih i 1960-ih, ali koji su nezaobilazni za svakog istraživača koji proučava ovu temu bar u lokalnim sredinama.
Istraživačima su dostupne i hiljade zaplenjenih originalnih dokumenata, ratnih fotografija (potpisnik ovih redova našao je u jednoj zbirci kao neidentifikovanu fotografiju svog čukundede ispred porodične kuće – sa sve zapisima pripadnika Ozne pored likova), spiskovi Golootočana i uhapšenika iz nekih srpskih gradova, zapisnici sa saslušanja i suđenja mnogih neprijatelja revolucije, od kojih su neki značajne ličnosti nacionalne istorije…
Pronađeni su i razni elaborati i zaplenjena građa koja se tiče ratnih zločina okupatora, na primer neki od nepoznatih i manje poznatih dokumenata o streljanju u Kragujevcu 21. oktobra 1941, ili o mađarskim zločinima u Bačkoj tokom tzv. racije u januaru 1942. godine.
Istraživači Instituta za savremenu istoriju ovde su pronašli i pojedine dokumente koji govore o okolnostima zarobljavanja generala Dragoljuba Mihailovića 1946, a posebno važno bilo je i otkrivanje memoara Stevana Moljevića, Ravna gora u svetlu i magli, pisanih tokom njegovog tamnovanja u Sremskoj Mitrovici.
Rečju, nađeno je mnoštvo dokumenata koji značajno obogaćuju ili pak menjaju našu predstavu o Drugom svetskom ratu.
Brojna pitanja ostala su i otvorena. Na primer, koliko je građana Beograda streljano u revolucionarnom teroru u jesen 1944. godine. Knjige streljanih nađene su u nekoliko gradova u južnoj Srbiji i Vojvodini, ali ne i za gradove gde je teror bio najintenzivniji, pored prestonice i za Šabac, Kragujevac, Valjevo, Čačak, Aranđelovac…
Ova građa nije nam dala odgovor ni na pitanje gde se nalazi grobno mesto generala Mihailovića. Nismo saznali ni gde je i pod kakvim okolnostima 1945. ubijen akademik Dragiša Vasić. Ni šta je sa njegovim rukopisom, možda još važnijim od otkrivenog Moljevićevog. Ni ko je i po čijem nalogu uhapsio i ubio najboljeg pisca iz Stare Srbije, Grigorija Božovića. Ni kako je zarobljen i nastradao Nikola Kalabić. Ni gde su grobna mesta hiljada „nestalih“, pripadnika JVuO koji su u jesen 1944. odstupili u vrleti Bosne.
Skrivena imena
Interesantno, iz dostupnih materijala nismo saznali ništa o naredbodavcima i izvršiocima zločina iz 1945. Nedostaju i imena onih koji su gonili, denuncirali, cenzurisali.
Upečatljivo je da niti jedan od istraživačima dostupnih elaborata ne govori o stradanju SPC od komunističkih vlasti, pa tako ne možemo da rekonstruišemo ni poslednje dane patrijarha Vikentija Prodanova, episkopa Irineja Ćirića, ili pak vladike Nikolaja Velimirovića koji se nalazio u emigraciji, ali pod budnim okom jugoslovenske službe.
To će biti možda moguće tek onda kada se skine oznaka tajnosti sa već pomenutih 80.000 dosijea koji se čuvaju u Državnom arhivu Srbije.
O njima je u javnosti stvorena višestruka mistifikacija: da sadrže podatke osetljive i važne za interese države, što nije istina, jer se ne radi o materijalima iz 1980-ih, već iz 1950-ih, koje je BIA već deklasifikovala i ocenila da je vreme da odu u depoe arhiva; da sadrže elemente koji mogu da vode društvo u nove sukobe, što nije istina, jer, kako smo pokazali, nigde u dostupnim dokumentima nema podataka o izvršiocima zločina iz 1945. (a poređenja radi, otvaranje dosijea u svim bivšim jugoslovenskim republikama, pa i u Albaniji, prošlo je bez ijednog slučaja krvne osvete ili ma kakvog drugog sukoba); da oni sadrže državne tajne koje još uvek ne bi trebalo otkriti javnosti, što takođe nije tačno, jer jednostavan uvid u informativna sredstva fonda BIA u Državnom arhivu Srbije pokazuje da se u 90% materijala radi o lokalnim zbirkama i istorijatima.
Međutim, ono u šta smo ubeđeni na osnovu dosadašnje istraživačke prakse, jeste da i ukoliko su dosijei istorijskih ličnosti koje smo spominjali uklonjeni (veliko „čišćenje“ dokumenata jeste zabeleženo po padu Aleksandra Rankovića), ponešto o njima naći će se kroz tzv. bočno istraživanje, odnosno kroz uvid u dosijee ličnosti iz drugog ili trećeg ešalona, u kojih se vrlo često pronalaze i podaci uz pomoć sklapamo značajnije istorijske mozaike. Pitanje je samo čiji je interes da do toga ne dođe.
Nemanja Dević
Izvor: Rt.Rs
