Mlada i lepa Vera istetovirala je na trbuhu, iznad najintimnijeg dela, ime mladića kojeg je strasno volela, raščanske legende sa ulice. Čak i za najkonzervativnije Raščane, ovaj neuobičajeni gest predstavljao je iskreni i autentični dokaz velike Verine ljubavi prema svom draganu. Raščanska lepotica je svoju ljubavnu pesmu ispisala u duhu jednog pesnika koji je tvrdio da se poezija mora pisati na sopstvenoj koži, doduše na trbuhu već na čelu.
…..Verin gest – ma koliko bio originalno otelotvorenje one istrošene šlager fraze „samo jednom se ljubi“– najoštrija je i najradikalnija kritika pesništva kao praznog i neprestanog brbljanja, kao rutinske i zanatske aktivnosti. Poezija se ne može pretvoriti u hleb koji se jede ni u vazduh koji se udiše; poezija nikad neće – i ne treba! – da prekrije stihovima nebo iznad naših glava ni staze ni polja ispod naših stopala. Poeziji pripada samo malo parče naše kože, na čelu ili ispod pupka – gotovo da je svejedno. Zapisana tamo, jednom i zauvek, ona se više ne može dopisivati, prepravljati, brisati. Na pesnicima je da duboko promisle (ili da to imaju negde utisnuto u podsvesti) šta će na tom odabranom parčetu kože zapisati. Greške se ovde ne mogu ispravljati.
…..Odricanja ovde ne važe. Tu grešku (ukoliko je to uopšte bila greška) nije mogla da ispravi ni Vera. Mladić koga je strasno volela oženio se – iz razloga koji ovde nisu vredni pomena – preko noći drugom. Raščanska čaršija, koja je po navici negovala tu najzavodljiviju laž da se poezija piše neprestano, od prvog do samrtnog daha, dočekala je ovaj neočekivani obrt sa pakosnim zadovoljstvom. Šta će sad naša lepotica? pitala se čaršija. Kako će naći novog dragana, kako će mu izroditi kćeri i sinove kad se zna da je svoju ljubavnu pesmu, neponovljivu, neizbrisivu, napisala i posvetila onom dripcu, onoj bitangi koji ju je bezdušno ostavio? Vera nije našla novog momka (ukoliko je i pokušala da ga traži). Ostatak života provela je u gorkom usedelištvu, koje je hrabro i dostojanstveno podnela. Takav finale verovatno je i očekivala. Jer pisanje, pravo pisanje pesniku ne donosi ništa drugo osim kazne. Tu smo već kod poznate priče da su bogovi nemilosrdno kažnjavali i sabraću kad bi pokušali da božansko prenesu na ljude i smrtne ljubimce kad bi se zaneli idejom da se mogu izjednačiti sa stanovnicima Olimpa.
Milisav Savić
Izvor: Ekerman
