Дисквалификација Владике Рада представља само један, али крупан и тенденциозан, корак ка стварању црногорског новочовјека, опортуног и ненавикнутог да мисли, нарочито критички да промишља о друштву и свом положају у њему.
Кад су избацивали Горски вијенац са списка обавезне лектире за завршни разред основне школе, рекли су да га наша дјеца не разумију. Деценијама уназад су га разумјела, али ова данашња су глупља, па стога ваљда. Зато су уврстили Орвела и Превера, њих, као, разумију (како да не). Оставили су два „неутрална“ одломка, Драшка у Млецима и Вука Мандушића кад петља око туђе жене. Нека прилично промискуитетна комисија је, сумњам, бирала књ. дјела која ће се радити, па су дјеца хајдуке упознала кроз љубавну авантуру Дјетета Грујице с удовицом коју је, љубећи је, покрао ко задња љига на свијету, отео јој, на превару нормално, не знам колико блага и осталог пратећег материјала. И није се комисија, шта ли је, трудила да нам огади само хајдуке. И Марко Краљевић више не разгони стратешке партнере Турке на буљуке, него су њени чланови комисијски закључили да ће га највише оцрнити кроз онај његов кикс с Мусом Кесеџијом у Качаничкој клисури, кад је мучки, на превару убио поменутога Мусу.
Није боље прошла ни тројка из косовске епопеје Обилић – Топлица – Косанчић, и да није било Катнића да их понекад приупитне нешто о истрагама које је водио, и да није бившег директора Ургентног Нермина који је Косовку Ђевојку послао на пластичну операцију на Цетиње, нико их не би више помињао. Откад се у Скадру отворио Ваикики, ни трага ни гласа нема од младе Гојковице, ни од Уроша Нејаког, нити од Малог Радојице, а у проклетом Лијевну чами Стари Вујадин са обадва сина. Комплетне циклусе комисија је избацила, шутнула и Ера да лично понесе Мују паре на онај свијет, објесила и Ђуљу и Ивезу, непогодним прогласила и Примјере чојства и јунаштва, и београдске дахије, и Кулина бана. И тако даље. Напомињем, причам САМО о народној књижевности, изузев стрика Радивоја и Марка Миљанова, о дјелима која су кроз вјекове трајала и преносила искру слободе, која су чувала народну наду у ослобођење и бољи живот.
То им, нормално, није било довољно. Дисквалификација Владике Рада представља само један, али крупан и тенденциозан, корак ка стварању црногорског новочовјека, опортуног и ненавикнутог да мисли, нарочито критички да промишља о друштву и свом положају у њему. Одустајање од етичких начела избрушених кроз народно постојање, разумијевање традиције као нечег ретроградног и непотребног, формирање друштвене свијести која се базира на сервилном односу према оном који има новац и моћ, стварање газдинске класе и класе најамника који неће питати зашто им је лоше него ће се плашити да им не буде горе и стога ћутати – циљ је који је овај народ препознао у последњем тренутку. Зато је и збачена криминално-политичка хунта чијој лабудовој пјесми свједочимо ових дана.
Славица Илинчић
Извор: Фејсбук
