Pa ipak ne mogu da kažem da je Dostojevski presudno uticao na mene. To je, doduše, bila moja daleka, možda i nesvesna težnja, ali je nikad nisam mogao ostvariti. Zato što je to nemoguće.
„U četvrtom razredu gimnazije pročitao sam „Bedne ljude“ Dostojevskoga, a onda i ostale njegove romane u izdanju „Narodne prosvete“ iz Beograda.
Zaprepastio sam se pred tom čudesnom literaturom koja mi je otkrila neslućeni svet tajni ljudske duše, toliko isprepleten i toliko čaroban da sam ostao — zabezeknut. Čini mi se da sam sa Dostojevskim naglo sazreo.
Posle sam se tom piscu neprestano vraćao, pa i danas ga još čitam s interesovanjem, oduševljen tim čarobnjakom koji je otkrio sve tajne književničkog zanata.
Bio sam uveren, a i sada sam, da je to više nego literatura, više nego život, da Dostojevski nanovo, suvereno oblikuje život.
U njegovim romanima susretao sam se s dubokim saznanjem i prometejski drskim otplitanjem tajne čovekove zapletene misli, sa slutnjom živog duševnog kretanja pod debelom korom skrivene ljudske psihe, sa otkrićem metapsihologije, koja je i sama tajna.
Dostojevski mi je ubedljivo ukazao na svet nagona, tako presudan za našu duhovnu aktivnost.
Bilo je rano za moj susret s takvim piscem, i ja sam ga odbolovao, premlad za njegovu složenost, za zaprepašćujuću sposobnost ronjenja do vrtoglavih dubina duše, gde se gubi dah i mogućnost praćenja. Ali sam mu ostao verni poklonik: osvojio me, opčinio, zarobio za ceo život.
Pa ipak ne mogu da kažem da je Dostojevski presudno uticao na mene. To je, doduše, bila moja daleka, možda i nesvesna težnja, ali je nikad nisam mogao ostvariti. Zato što je to nemoguće.
Dostojevski se ne može slediti. Dokaz su pisci koji su to pokušali, zaista bez ikakva uspeha. Dostojevski roni u dubinu, prodire tajnovito, traga po neispitanim predelima, a to se ne može preuzeti.“
Intervju sa Mešom Selimovićem,
Zabeležio: Dragoslav Adamović
Izvor: Teleobjektiv, 1974.
