Већ у 17. вијеку долази до исцрпљивања идејности и естетике средњовековне епохе, што у српској култури врхуни побједом Вукове језичке реформе. Секуларни дух модерне Европе, обиљежен идејама француског просвјетитељства, захвата све балканске народе, уносећи дисконтинуитет са традицијом (византијског) средњег вијека. Но, тај дисконтинуитет није означавао потпуни прекид: 1782. године, захваљујући Макарију Нотарасу и Никодиму Светогорцу, у Венецији је објављен зборник исихастичких текстова под називом „Добротољубље”, а који ће обновити интересовање за мистичку традицију хришћанског Истока.
У оквирима српске културе оживљавање и реактуелизација средњовјековља одигравали су се различитим путевима, а примјетни су већ почетком 20. вијека у дјелима таквих аутора какви су Јован Дучић, Милан Ракић, Станислав Винавер, Милутин Бојић, Момчило Настасијевић, и други.
Упркос модернистичком таласу, који је донио додатни зов секуларизма у човјекову духовну ситуацију, испоставило се да је оцјена по којој је наша средњовјековна књижевност тек „болесна црквена романтика” (Скерлић) неоправдана те да у српској књижевности средњег вијека постоје засади који ће своје изданке наћи чак и у атеистичкој Југославији друге половине 20. века.
Јер, управо се тада, потпуно неочекивано, јавља једна генерација писаца, пјесника и духовних дјелатника који се окрећу светогорским и уопште средњовјековним корјенима српске културе. У дјелима аутора као што су Васко Попа, Иван В. Лалић, Миодраг Павловић, и многи други, топоси средњовјековне књижевности посматрају се као неодвојиви дио српске традиције, а окретање Светом Сави, Хиландару, Византији и српском средњем вијеку постаје све чешћи извор пјесничког надахнућа.
У пјесничком искуству тог периода преплићу се чињенице секуларног и чињенице религијског искуства, а на елиотовском трагу долази до својеврсне реакутелизације традиције. Света Гора се не призива тек као културно-историјски симбол, већ као жива духовност са којом можемо ступити у дијалог и из које можемо учити.
Преводом „Добротољубља” на енглески језик, а чије је издање омогућено управо ангажманом Т. С. Елиота, светогорска духовност постаје доступна и западном свијету. Џон Селинџер пише књигу „Френи и Зуи”, у којој се дискутује о упражњавању Исусове молитве, док Џон Тавенер са исландском певачицом Бјорк снима пјесму која представља инкантацију Исусовог имена.
Све нам то допушта да епоху о којој је реч означимо термином „ново средњовјековље” (Берђајев), а под којим се подрзумева раздобље када се завршава кретање од Бога и почиње кретање ка Богу.
Српска култура је, другим ријечима, реактуелизујући своје средњовјековне топосе пратила глобалне токове, али не као култура опонашања, већ у првом реду као култура примјењивања, то јест стваралачког уобличавања.
Учествују: проф. др Микоња Kнежевић, проф. др Мило Ломпар, мр Милорад Дурутовић, др Марко Радуловић, проф. др Владета Јанковић.
Извор: RTS Aktuelnosti – Zvanični kanal
