Број плагијатора у медијима, од почетника до искусних, од непознатих трудбеника локалних медија до пулицероваца, од оних из штампе до ових са ТВ-а, једноставно је запањујући
Глас се шири да ти, Фиденције, рецитујеш моје књиге гомили као да нису ничије до твоје.
Ако си вољан да се зову мојима, послаћу ти песме бесплатно.
Ако хоћеш да се зову твојима, купи ову, па да не буду моје.
Римски песник Марцијал (I в. н. е.), аутор ових стихова, није имао на располагању Закон о заштити интелектуалне својине, па је покушавао да сачува своје приходе посрамљујући песнике који су немилице крали његову поезију и рецитовали је за новац по вечеринкама широм царства. Толико се тиме бавио, да је први (колико знамо), у једној другој песми употребио израз plagiarius, који је значио отмица туђег роба, или отмица и поробљавање слободног човека.
Можда је и луђи пример код најпознатијег римског биографа Гаја Светонија Транквила, којег најбоље познајемо по књизи „Дванаест римских царева”, али је пре тога написао биографије „знаменитих (пазите сад) граматичара”, који су изгледа водили животе испуњене преварама, блудом и злочинима. Ту сазнајемо да је један од раних граматичара латинског написао књигу, само да би му је украо зет (такође граматичар) и промовисао као своју. Откривен и прогнан (мало претерана казна за данашње прилике), зет је завршио далеко од Рима, где је добио гихт од кога је и умро, вели Светоније, у времену које је било сурово, али су бар граматичари били поштовани и „знаменити”.
Две хиљаде година касније, иако смо донели законе и одредили норме понашања, још увек се носимо са плагијаторима који киднапују оригиналне речи да незаслужено стекну популарност, углед, новац, посао, па чак и љубав. Па опет, када се мало зарони у овај феномен, чак и ограничен искључиво на новинарство и она тржишта на којима се људи тиме уопште баве, број (само доказаних и ухваћених) плагијатора у медијима, од почетника до искусних, од непознатих трудбеника локалних медија до пулицероваца, од оних из штампе до ових са ТВ-а, једноставно је запањујући.
Узмимо за меру феномена, овог пута не новинара (иако га новинари често ангажују), песника Џонатана Бејлија. Он је пре више од деценије у неком тренутку схватио да особа под псеудонимом Kримсон мртва хладна користи његову поезију, и то готово свих стотинак песама, као – своју. Џонатан је отимање песама доживео лично и дао се на посао. Kако се сналазио у тој ствари, открио је да је Kримсон само једна од добрано више од 300 особа које с његовим песмама чине то исто, наравно у мањој мери и само понекад.
Три године их је прогањао, прикупљао доказе, објављивао, слао писма да захтева да се његова дела не објављују, да се повуку са интернета и чак из штампе. Kако је сам то описао, развио је метод сачињен од правних маневара (иако није правник), технологије и доброг старог физичког рада, којим је могао да заустави плагијат за 15 минута посла.
Бејли је данас професионални консултант за плагијаризам, од чега живи. Његов веб-сајт „Плагијаризам данас”, на којем нам је љубазно издвојио стихове Марцијала које смо овде цитирали, платформа је преко које му се обраћају стотине и стотине жртава. Међу њима и веома много новинара. Осим што тако сасвим лепо финансира свој уметнички рад, Бејли још и путује светом гостујући на бројним конференцијама о плагијаторству по свету, још једном показатељу раширености феномена.
Проклети компјутери
Највећи, готово невероватан талас новинарског плагијаторства у САД почео је касних деведесетих година прошлог века и био је директна последица појаве интернета и развитка рачунара – крађе ове врсте било је, очигледно, у огромним количинама и до тада (наведимо само да је велечасни Мартин Лутер Kинг Јуниор много година након смрти потврђен као серијски плагијатор), али је било много теже утврдити је и доказати.
_______________________________
ВРСТЕ ПЛАГИЈАТОРА
Плагијатора у новинарству у наведеном периоду било је толико да је Kрејг Силверман из Института Поинтер (који се, услед обиља материјала, специјализовао за овај феномен) направио чак и класификацију од четири категорије плагијатора:
Ранораниоци – млади новинари на првом послу који плагирају наизглед без разумевања о тежини прекршаја.
Револвераши – млади новинари успешни на првом „великом” послу – гладни доказивања, стављају се под огроман притисак да метеорски успеју, којом приликом краду све више и више. Често су крали и на претходном послу.
Табула раза – колумнисти који немају идеје, па их краду од колега из мањих медија, преформулисавши их, често и не баш темељно.
Диносауруси – стари новинари из штампе који изгледа да не разумеју баш најбоље интернет и његове капацитете за поређења, провере и претраге.
______________________________
Пулицеровци, ТВ звезде и остали
Случај Џејсона Блера, младог лава Њујорк тајмса, који је плагирао локалне медије и још измишљао свашта у текстовима, нашироко је познат. Да не улазимо у десетине других, поменућемо само, као илустрацију, неке занимљиве и речите примере.
Рецимо, Морин Дауд из Њујорк тајмса. Она је 1987. године оптужила сенатора из Делавера да у кампањи за кандидата за председника САД плагира говоре тада лидера британских лабуриста Нила Kинока, због чега се овај повукао из кампање.
Дванаест година касније, након што је у међувремену добила Пулицера за своје колумне, и сама је ухваћена у плагирању блогера Џоша Маршала. Иако накнадна претрага урадака већине новинара ухваћених у плагирању готово увек донесе богатство ранијих „крађа”, то није био случај са Морин Дауд. Тајмс је био на становишту да је то била грешка која је исправљена и тако је Морин остала једна од ретких новинарки ухваћених у „позајмици”, чија је каријера после грбе на путу наставила да цвета.
Објаснила је да је плагирани део чула од пријатеља и да није знала да је он цитирао Џоша Маршала, што је с једне стране помало неубедљиво пошто је цитат био прилично прецизан, али и уверљиво, пошто је једноставно невероватно да је новинарка таквог калибра толико наивна да плагира тек тако познат и утицајан блог (блог је у то време био анониман).
Е, да. Сенатор из Делавера био је извесни Џозеф Бајден.
Падају (ли) звезде
А ако сте мислили да је Морин једина пулицеровка оптужена за плагијат, претражите интернет ради изненађења. Од колега које би могле бити познате и некоме у Србији, наведимо само Фарида Закарију, истакнутог новинара и аутора емисије GPS на CNN-у, који је 2012. суспендован и на CNN-у и у Тајмс магазину, за који је писао колумне. Закарија је суспензије назвао грешкама и бранио се да су сви случајеви „преклапања” у његовим текстовима и емисији једноставно општепознате чињенице и да није видео потребу да их атрибуира било којем извору. То је била грешка.
Интересантан веб-сајт „Наши лоши медији” (Our Bad Media), на којем професионални уредници и новинари анонимно раскринкавају плагијате, након релативно кратког истраживања објавио је готово 40 таквих „преклапања” код Закарије, укључујући и „позајмицу” из холандског документарца, коју је изговарао док је на једном од екрана иза њега могао да се угледа и – кадар из нареченог филма. Ни Фаридова каријера није претрпела већу штету, па и данас можете да га гледате на CNN-у. Своју грешку Закарија није скупо платио.
Талас плагијаризма озбиљно је наштетио свим медијима чији су новинари у томе ухваћени. Kако се готово ниједан од најугледнијих медија није провукао неозлеђен (тешко је формирати исцрпан списак, а и био би предуг за објављивање), сви су они увели системе одбране од нових случајева, развијали их временом, укључили и технолошка решења, а све су то прихватиле и ретке редакције без таквог искуства (боље спречити него плаћати одштете) и талас је временом изгубио снагу и учесталост.
Далеко од тога да се плагијаризам свео на занемарљиве количине, али су данас свакако подношљиве. Осим тога, друга медијска тржишта, чији су професионалци са понешто сеирења гледали шта се догађа у САД, убрзо су морали да се баве својим двориштем.
Шпигл је ухватио 2018. свог најистакнутијег вишеструко награђиваног новинара Klȃsa Relotiusa како је не само плагирао него фабриковао изворе, изјаве, догађаје и слично. „Болестан сам и треба ми помоћ”, био је његов одговор на резултате интерне истраге, а талас плагијата доктората у свим сферама живота, од најпопуларнијих политичара до истакнутих лекара, постао је омиљена играчка немачких медија и то је и данас.
Немачке колеге, као и други медији света, баштине методе раскринкавања фабрикација и плагијата настале због америчког суочавања са феноменом.
Шта се то нас тиче
Иако је ова тема толико важна међународној заједници (додуше пре свега због пиратисања технологије, робних марки и слично) да је читаво поглавље 7 у нашим сада већ кобајаги преговорима са ЕУ посвећено овој теми, Србија изгледа има већих проблема и не бави се овом врстом крађе ни близу колико развијеније земље.
Српски политичари и остали (укључујући и универзитете за штанцовање титула, научних радова и диплома) нису платили адекватну цену за туђа дела и своја недела, али су бар наше новинарке и новинари показали да и они могу да овладају методама, софтверима и стратегијама откривања академских плагијата.
Размере плагијаторства у медијима, у смислу крађе реченица, пасуса и текстова, међутим, и не знамо (односно, немамо податке), пошто се тиме не бавимо много. Ако је, међутим, судити по ономе што ипак доспе до судова и медија, ствари не стоје добро – овде се плагирају читаве ТВ емисије, комплетни онлајн медији, а медијима провејавају информације о тужбама за читаве магазине.
Да се неко позабави индивидуалним текстовима, копи-пејстом, „препевавањем” туђег рада, „заборављањем” атрибуције на изворе… било би посла по Закону о заштити интелектуалне својине и пратећим законима и подзаконским актима, који је, „уз мање рупе, веома добар”, за много адвоката и судове.
Ствар је једноставна. Пронађете у тексту најбоље реченице, протурите их кроз претраживач на интернету и гледате ватромет. За потребе овог текста нисмо морали да чепркамо дуже од 15 минута и само пет реченица, да пронађемо директно ископиране реченице, неатрибуиране читаве пасусе, па и текстове. Замислите истраживачку новинарку која је годину дана радила на причи како чита очерупане делове широм медија без икаквог признања њеном труду, храбрости и таленту. Што се није једном догодило.
Па опет, плагијатори у САД углавном просто нестану из јавног живота, потпуно промене професију (као Блер који је сада life coach), а у најбољем случају наставе да зарађују (кудикамо мање) за живот пишући за локалне или политички оријентисане медије, мање избирљиве у погледу биографије својих новинара.
О њиховим судбинама се чак раде истраживања на катедрама за новинарство по универзитетима и, наравно, пишу поучни текстови типа „где су, шта раде”. Серијски новинарски плагијатори високог профила, међутим, најчешће сами оду да се не врате, покушавајући да забораве страховиту срамоту.
Срамота и како је избећи
Срамота у новинарским круговима је, отприлике, једино што данас новинарски плагијатори у Србији могу да доживе. Ни то није пријатно, нимало. Прати вас кроз каријеру. Топла је препорука за наше медијске посленике да прочитају нека од бројних упутстава о томе како да новинари не доспеју у такву ситуацију, уредници препознају плагијат пре него што буде објављен (код Бенџамина Малина са Поинтера имамо и фантастичну методолошку шему), или да бар повремено сами провере да ли их је неко очерупао и, ако имају могућности и ако се то исплати, туже барабе.
Плагијат понекад може да буде и несвестан. Могли сте прочитати или чути реченицу пре неколико година, за које време је све везано за њу ишчилело из ваше меморије, укључујући и то да није ваша, па је употребити и платити то релативно скупо. Kрејг Силверман, поменути специјалиста за плагијате, био је убеђен да цитира управо Морин Дауд, када нас мудро саветује да „ако звучи паметно, проверимо”, односно унесемо своје најбоље реченице у претраживач и притиснемо ентер, управо због тога.
Kада је проверио цитат, није пронашао извор, па ни Морин Дауд.
Извор: Бранко Чечен/cenzolovka.rs
