У престоници Хезболаха отишли смо да видимо једно од чуда Старог света и приметили колико се Либан променио за 2000 година. „Мистер! Мистер! Хезболах Т-ширт! Хезболах Т-ширт!“, викао је улични продавац мајица за амблемом Хезболаха, Божје партије у коју се куну Шиити, становници Балбека.
Лого има песницу која је стегла калашњиков. „Но, тенкс!“, кажем му ја. Мој сапутник, Шпанац Алеџ, који студира у Бејруту и живи у фалангистичко-хришћанско-фундаменталистичкој чевтрти Бејрута, каже ми са осмехом: „Мене би убили у мом кварту Бејрута када бих имао ову мајицу на себи. Не шалим се!“ Ја сам се питао да ли би мене у Србији само преко погледали или бих доживео линч? Да ли бих у Санџаку или Сарајеву доживео овације? У Бањалуци сигурне батине? Балкан је сличан Либану, дефинитивно. Мораш да пратиш моду у односу на град и кварт у којем боравиш.
У Балбек смо стигли због рушевина града који су Феничани звали Баалбек, да би му Александрови војници променили име у Хелиополис („Град Сунца”). Арапи су му вратили старо име и одузели сјај.
Пут до њега води кроз Долину Бека, злогласну због силних борби током грађанског рата и сукоба Израела и Сирије, двоје „незваних гостију” у галиматијасу званом братоубилачки покољ. Безбројне контроле војске у пределу који је истовремено чаробно леп и злокобан. Данас је ово центар производње марихуане, а тај „бизнис” је почео у време рата, као и све лоше посвуда.
Напетост је на сваком кораку, јер је у рату са Израелом град неугодно страдао. Од Бејрута довде води дословно једна велика улица, која се „шета”, километрима, кроз градове и села. У урбанистичком хаосу насталом после рата, грађевине су разбацане свуда унаоколо, а страствени возачи, Либанци, јурцају колима у савршеном нереду који наликује на видео-игрицу, не сударајући се.
Хришћанске градове препознајете по ширим улицама, банкама, излозима, травњацима. Муслимански градови редовно имају недовршене куће од блокова и мноштво аутомеханичарских радњи. Све изгледа попут невероватне комбинације америчког дивљег запада и арапске смирености, а фасцинација аутомобилима код Арапа ме је дуго мучила, док се нисам сетио да је порекло љубави према колима у љубави ка индивидуалности и сопственом превозу, коњима и камилама.
Данас Арапи немају камиле и коње, бар не у овом делу света, али су им аутомобили „нова светиња”: аутоперионице, ауто-салони, све је посвећено Њ. В. Аутомобилу. Као што се да приметити из мог непомињања било чега другог, остало је другоразредно: фасаде, травњаци, плочници, кровови.
У Балбеку, је све, али баш све, окренуто рушевинама, које су импозантне. Током првом миленијума пре нове ере овде је подигнут храм богу Балу, по коме је настало и име. Идеално лоциран на трговачким путевима, у зеленој долини и близу питке воде, био је несумњиво драгуљ у било чијим рукама.
Али, упркос свом сјају и помпезности, Балбек је био, ипак, домовина чудних Феничана, који су обожавали, између осталог, и људске жртве и „свету проституцију”. Импресивне храмове, настале у време римских царева неугодних имена попут Нерона и Каракале, касније су уништили Арапи, Монголи, земљотреси и Турци, својим немаром. Тешко је описати све лепоте Јупитеровог, Баховог и Венериног храма: најбоље је рећи да Балбек подсећа на „црвени Акропољ”, због боје камена од кога је грађен.
Ма колико желели ван, не можете, јер ће вас заробити на макар пола дана. Чаробно: плаво и црвеноокер – такве су вам све фотографије! А када се заврши посета, ту су весели Шиити: фалафел, шаварма и слични специјалитети. Све под жуто-зеленим заставама Хезболаха на свакој бандери. И Хезболаховим симпатизерима који покушавају да вас одвуку у Музеј Хезболаха, који образлаже њихову борбу уз „доказе” да нису терористи. Чини ми се да је то најредундантнији музеј који сам видео: ко верује у Хезболах, њему неће требати овај музеј, а ко не верује, неће у њега поверовати ни после овог ПР-а.
Испред храма богиње Аштарте, која је била заштитница љубави, некада су се за празник шећкале згодне свештенице, које су се бавиле „светом проституцијом“ – звале су пролазнике на секс, јер се сексом са свештеницом богиње љубави добија милост поменуте богињем ваљда. Про боно су радиле ове свештенице. Либан се заиста изменио током два милинијума, помишљам док поред мене пролази девојка са фереџом.
Љупки амбијент траје само док не падне ноћ, већ у пет после подне. Након тога, нема више ничега! Пошто се налази у планинама, Балбек постаје хладан и шибан ветром. Нема уличног осветљења и ветар хуји око жица на бандерама, насталих као последица илегално прикључених станара. Све радње се затварају. Једва се нађе нешто за јело. Постаје спуки. Схватате да сте на месту где је деценијама беснео рат. Нема ноћног живота у граду Хезболаха. На спавање што пре. Осећам се као на крају света, и од злокобности је најбоље побећи у сан. Балбек је двојак: чаробан и језовит.
Жикица Милошевић/www.dnevnik.rs
