Ekonomista i politikolog Vladimir Gligorov preminuo je u 78. godini u Beču.
Važio je za vrsnog poznavaoca procesa ekonomske tranzicije u zemljama jugoistočne Evrope, pre svega bivše Jugoslavije.
„Nema sumnje da se tranzicija pokazala ireverzibilnom, što svakako nešto govori o usklađenosti očekivanja sa ostvarenjima.
„No, danas su očekivanja nezadovoljena, jer se ponovo u nekim zemljama gubi decenija. Usled čega ima zagovornike podizanja novih zidova, bilo mekih, protekcionističkih, bilo tvrdih, autarkičnih“, pisao je Gligorov u tekstu u Novom magazinu pre osam godina.
Gligorov će ostati upamćen i kao jedan od 13 intelektualaca koji su 1989. obnovili rad Demokratske stranke, posle vraćanja višestranačkog političkog sistema.
Veoma brzo posle obnove DS-a, Gligorov je napustio stranku.
Ko je bio Vladimir Gligorov?
Gligorov je rođen 1945. u Beogradu.
Osnovne i magistarske studije završio je u Beogradu, a doktorirao je 1977. na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.
Radio je na Univerzitetu u Beogradu, a od 1994. godine bio je zaposlen na Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije.
Iz Beča se najviše bavio Zapadnim Balkanom, a posebno Srbijom, Crnom Gorom i Severnom Makedonijom, kao i makroekonomskim analizama i finansijskim tržištima.
Gligorov je bio stalni saradnik Oksford analitike, međunarodne konsultantske firme koja pruža strateške analize svetskih događaja.
Pisao je za Vol Strit Žurnal i brojne dnevne listove i časopise u jugoistočnoj Evropi.
Njegov otac Kiro Gligorov bio je dugogodišnji visoki funkcioner u socijalističkoj Jugoslaviji i prvi predsednike nezavisne Makedonije.
O tranziciji
Analizirajući proces tranzicije – prelazak iz socijalizma u kapitalizam u zemljama istočne Evrope – Gligorov je tvrdio da nema mnogo smisla računati prvih nekoliko godina, koje je karakterisala „tranziciona recesija“.
„Tačno je da su neki ekonomisti računali da tranzicija neće ništa koštati, jer je sistem koji se napušta toliko neefikasan da samo može biti bolje čak i ako se menja postepeno. A pogotovo ako se menja brzo“.
Ipak, objašnjavao je on, bilo je potrebno odbaciti mnogo toga nasleđenog da bi se uopšte krenulo napred posle pada Berlinskog zida krajem 1989.
„Zaista, rušenje zida je rezultiralo trenutnim povećanjem slobode, što je primer tog velikog i sveobuhvatnog poboljšanja, ali to nije isto kao i povećati privrednu efikasnost, uspostaviti vladavinu prava, za koju je potrebno jasno utvrditi svojinske odnose, a i stabilizovati demokratiju“.
Gligor je isticao da se demokratija pokazala kao efikasan sistem tamo gde je tranzicijom uspostavljena nova vlast i tako obezbeđena legitimnost sistemskim promenama.
„Tamo gde se sa demokratizacijom otezalo, recimo u Srbiji ili u Rusiji, političke posledice su bile rđave, kako po legitimnost tako i po stabilnost, pa zapravo do danas, a ne samo u prvim godinama.
„To je, u stvari, najvažnija karakteristika evropskih tranzicija: prvo demokratija, posle reforme“, pisao je Gligorov.
O Demokratskoj stranci
(Foto: Danas)
Gligorov je 2019, na 30. godišnjicu obnove Demokratske stranke pisao o tome kako je prošlo dovoljno vremena da se oceni valjanost njenog delanja.
„S moje tačke gledišta, stranka je ispunila zadatak 10 godina kasnije, kada je padao Miloševićev režim. Kada je nastala, vlast je bila u usponu, a opozicija je bila razjedinjena.
„Tako da je valjalo čekati da se režim i ne mali deo opozicije polako uruši da bi došlo vreme za demokrate“, pisao je Gligorov pre tri godine za Peščanik.
Naveo je da su, posle pada režima Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije (SPS) 2000, demokrate, podeljeni u dve stranke, bile čitavu deceniju na vlasti.
Iz Demokratska stranke nastao je niz drugih partija, poput Demokratske stranke Srbije.
I DS i DSS su bile deo koalicije Demokratske opozicije Srbije (DOS) koja je u septembru 2000. pobedila SPS i Miloševića na izborima, a onda sprečila pokušaj krađe demonstracijama na ulicama.
O ocu političaru
Već od kraja Drugog svetskog rata, Kiro Gligorov u komunističkom pokretu dobija važnu ulogu koja će obeležiti veliki deo njegove karijere – čuvara najpre makedonskih, a onda i jugoslovenskih finansija.
Ministar finansija postao je već 1948. godine i na tom mestu ostao četiri godine, da bi se 1962. vratio na funkciju kao savezni sekretar za finansije sa ključnim zadatkom – reformom privrednog sistema komunističke Jugoslavije.
„Privredna reforma je nosila dalekosežne ideje, podrazumevala je spoljnopolitičke promene, demokratizaciju, uključivanje u nastajuću novu Evropu.
„To je bilo vreme njegovog političkog uspona koji je završen propašću tog poduhvata“, govorio je o ocu Vlado Gligorov krajem 2021. godine za BBC na srpskom.
Pored bogate porodične, Kiro Gligorov ostavio je i veliko društveno i političko nasleđe.
„Imao je izuzetne političke i socijalne sposobnosti, strpljenje, redak je čovek koji je preživeo sve što se dešavalo u Jugoslaviji – čistke su bile neminovne, ljudi su se menjali.
„Posedovao je snažnu unutrašnju psihičku ravnotežu, s kim god da je razgovarao, završavao je u prijateljskom tonu“, naveo je Vladimir.
Ipak, kako je objasnio Vladimir Gligorov, njegov otac je bio nezadovoljan činjenicom da je učestvovao u raspadu Jugoslavije.
„Govorio je da ga je delimično i stid što je u tome učestvovao“, izjavio je Vladimir Gligorov.
Izvor: VVS na Srpskom
