Tužiću noćašnju kišu
I vjetar koji mi pretura lobanju
Valjda u ovoj zemlji zna i najmanje dijete
Da je neprikosnovenost strana zagarantovana
I zato molim za lični mir
Neka kiša i dalje pada
Poštarima na znanje
Za pristup u moju sobu
Stavio sam veto
Prosta im bila sva pisma iz Titograda
Na pamet znam već sve to
Piše mi sestra
Kao teško joj da ogovara
I zato neka nastavi mama
Znaš sine podigli smo se svi od gripa
I čuli da te ona bestidnica vara
Ti si je volio mnogo
A ona se štipa
s gilipterom nekim sinoć ispod kišobrana
I zato preko mene žive
Neće ta kurva u ovu kuću vala
Zatim sjetni pozdrav
Dvije-tri suze bi spakovala
Zbogom sine voli te mama
Oprostite mojoj mami
Ona je kao svaka mama
Oprostite i mojoj sestri
Žena po običaju neće da ogovara
Oprostite i mojoj dragoj
Mislila je neće vidjet niko
Sinoć ispod kišobrana
A moja djevojčica
Bila je kći uvaženog tate
I mame Marte
Imala je citroen
Učila srednju školu
Čitala časopise strane
Imala stan na čitavom spratu
Vozačku dozvolu
Moja jedjevojčica bila pravo čudo
Imao sam i ja ne da nijesam
Bonove za hranu
Šestokrevetnu sobu
U studentskom domu
Vizu za buvaru
I slobodu kretanja na svaku stranu
I pričali smo pričali svašta
Govorio sam joj o Rusima
O Rimskom pravu
O privrednom razvoju između dva rata
Bili smo protiv rata u Vijetnamu
Pričala je i ona meni
Ne da nije
Kako je upoznala crnca na moru
Kako do tada nije vjerovala ženi u neke stvari
I obično kako to biva
U nas ljeti na odmoru
A naša ljubav nije bila tajna
I svi su znali
Čak i njeni stari
Za uvaženog tatu bio sam vašljivi student
Bundžija prvog reda
Spreman čak i na smak svijeta
I zaista bio sam ružan
Gledajuć sa sprata ili kakvog kabineta
A njenoj mami
Ah mami
Bio sam i mio
I jednom posmatrajući me preko klavira
Na kojem nije znala da svira
Ote se suza dami
I reče mi sjetno
Kako je podsjećam na ljubav prvu
Tamo na nekog talijanskog oficira.
Veselin M. Rakčević
*Pismo, 17. mart 1969. godine, Beograd
