Kada se komentariše tema Kosova često se vraća u ne tako davnu prošlost, pa se kaže da je poslednji trenutak bio pre potpisivanja Briselskog sporazuma ili, pak, pre prebacivanja pitanja iz UN-a pod okrilje EU.
Piše: ALEKSANDAR ĐOKIĆ
Može se otići i dalje, možda je čvor trebalo razvezati početkom 90-ih kada su kosovski Albanci mogli da budu zadovoljni i sa statusom republike, a možda je bio početkom 80-ih kada su republičke vlast u Srbiji, suočene sa iridentističkim protestima Albanaca, drastično smanjile izdatke za AP Kosovo i Metohija i tako definitivno svrstale većinu mladih Albanaca u nacionalistički tabor.
Očigledno da su različite garniture vlasti u Srbiji vukle pogrešne poteze na Kosovu i da je sve to skupa izazvalo problem koji ni sadašnja, a ni neka buduća garnitura u Beogradu nije sposobna sama da reši. Uopšte je to vraćanje u prošlost očajnička mentalna egzibicija kojom se teži sakriti od komplikovane sadašnjosti. A u sadašnjosti se mora ostati, jer na Kosovu žive ljudi koji zavise od Republike Srbije i jer je teritorija KiM po međunarodnom pravu deo Srbije. Od obaveza se ne može pobeći, pa ni u prošlost.
Šta se ne može desiti na Kosovu u bliže vreme? Pod jedan, to je rat, i pod dva, to je pogrom Srba sa severa Kosova. Svako uvođenje trupa Republike Srbije preko administrativne granice Kosova, bez usaglašavanja sa međunarodnom zajednicom, znači da Srbija krši rezoluciju 1244 na kojoj se zasniva njena sopstvena kosovska politika. Zato je predsednik Vučić na susretu sa zapadnim zvaničnicima nekoliko puta ponovio da oružane snage Srbije nisu prelazile administrativnu granicu.
S druge strane, kakav god radikal sedeo na vlasti u Prištini, nije moguće organizovati pogrom na severu Kosova gde kompaktno i u velikom broju žive Srbi, koji i sami poseduju oružje za samoodbranu. Albanska strana jednostavno ne raspolaže sa resursima da izvede jednu takvu operaciju, čak i kada bi bila spremna da pokuša. Takva akcija samo bi rezultirala žrtvama sa obe strane, reakcijom KFOR-a i faktički NATO, a Albanci bi bili primorani da se povuku južno od Ibra. Nakon toga bi ta garnitura u Prištini bila u najmanju ruku smenjena, a vrlo verovatno bi njen lider završio u zatvoru.
Čitava Evropa se trenutno nalazi u vrlo osetljivom stanju. Dovoljna je jedna iskra pa da izbije rat još širih razmera nego što je onaj u Ukrajini. Upravo zato zvaničnici SAD i NATO jasno stavljaju do znanja da neće tolerisati nikakve ispade, očigledno tu misleći prevashodno na Kurtija, koji samoinicijativno pokušava da forsira procese na Kosovu kako bi ostao na vlasti. Igrom slučaja, takva politika će ga najverovatnije i koštati fotelje u budućnosti. Međutim, upravo zato što ni rata ni pogroma ne može biti, treba voditi računa da protesti Srba na Kosovu (i protesti su deo pregovaračkog procesa), proteknu mirno i u strogom redu, jer svaki čin nasilja, makar bio i slučajan, može izazvati reakciju druge strane i pokrenuti domino efekat.
*Naslovna fotografija: P. Milošević/Tanjug/Zoran Žestić
