По ко зна који пут запитајмо се зашто Црна Гора, која је прије 15 година постала 192. чланица Уједињених Нација, остаје дубоко подијељена поводом обнове једне мале грађевине са двије кружне форме и крстом изнад њих, на ЛОВЋЕН планини са које се види наше лазурно плаво Јадранско море и наше суро сиво, камено Катунско море.
Овај текст ће се бавити Ловћеном са крстом и Ловћеном без крста. Бавиће се христијанизацијом и дехристијанизацијом планине коју у пјесми називамо “Олтаром светим”.
Изостаће приче о династији Карађорђевића, о капели срушеној аустроугарском топовском гранатом у доба Првог свјетског рата, приче о мотивима обнове капеле између два свјетска рата, приче о дуго планираном и администартивном рушењу капеле у мирнодопско доба послије Другог свјетског рата. Неће бити ријечи ни о тумачењима рушења-обнављања-поновног рушења Његошеве капеле, нити о изградњи Маузолеја, ни о судбини камења разрушене Његошеве капеле. Изостаће чак и прича о аманету Његошевом и његовој последњој жељи да му посмртни остаци почивају у завјетној црквици на Ловћену.
Овај текст ће се бавити црногорском најславнијом планином и нашим антрополошким, културолошким, менталитетским, историјским односима према Ловћену.
На питање што је старије Ловћен са крстом или Ловћен без крста. Одговор је познат. Старији је Ловћен с крстом.
Ловћен је добио крст 1846. године када је на Ловћену подигнута мала црквица-капелица. Ловћен је остао без крста 1972. године када је срушена та црквица-капелица.
На питање који је Ловћен љепши, природнији, аутентичнији Ловћен са крстом или Ловћен без крста, одговоре су дали многобројни путописци, пјесници, филозофи, умјетници, сликари али и један од највећих свјетских архитеката Френк Лојд Рајт (1867-1959).
Посматрајући Ловћен с Његошевом капелом на врху, Лојд Рајт родоначелник свјетски модерне, органске архитектуре је рекао :
„Његош је заиста био генијалан, када је смислио овакво решење, јер кружна форма је права круна за врх Ловћена. Види се са свих страна и једнако изгледа са сваке“.
Данас је Ловћен такав какав је. Свако га види на свој начин. Различито са сваке стране.
Сам Ловћен са Маузолејом на врху током протеклих пет деценија стекао је и утемељио свој физички мир. Не поновило му се. Доста је било рушења. Доста су Ловћеном ођекивали звуци пијука и ударци маљева. Доста је било брујања дизалица и зујања хеликоптера. Планина се изборила за достојанство сопствене природе.
Запитајмо се може ли Ловћен поред физичког мира повратити и свој духовни мир? Вјерујем да може.
Ако смо родољуби, ако поштујемо Црну Гору, њену историју, традицију, државне симболе сјетићемо се времена у коме је Његошева капела красила грб Црне Горе. Изнад Његошеве капеле уоквирене ловоровим вијенцем налазила се петокрака.
Бијаше то лијеп грб који никоме није сметао. Бијаше то хералдика која је повезивала стара и нова времена пуних 50 година. Од 1945. године до 1994. године грб Црне Горе се мијењао три пута. У свакој верзији грба налазила се Његошева капела. Разлика је била само у контурама капеле које су постајале све сведеније.
Свјетски процеси, рушење Берлинског зида, пад комунизма, распад Југославије избрисали су петокраку из хералдике. Црна Гора је 1994. године добила нови грб без Његошеве капеле и петокраке. Вриједи примијетити да је Његошева капела иако физички уклоњена са врха Ловћена 1972. године, опстала на грбу Црне Горе дуги низ година, све до 1994. године.
Послије завршетка Другог свјетског рата промијенише се друштвени токови. По црногорским гробљима умјесто крстова појавше се петокраке. У природи је познато правило да је свака нова, надолазећа врста инвазивног карактера, у овом случају петокрака, и да потискује стару аутохтону врсту, у овом случају крстове. С аспекта природе није нам се дакле догодило ништа ново, што се раније није догађало и другима.
Ако посматрамо симболе на гробљима као малим и врло ограниченим ареалима примијетићемо да је пола вијека послије побједе у Другом свјетском рату рату на истим територијама петокрака почела узмицати пред крстовима. Можемо дакле закључити да је петокрака припадала једној идеологији неупоредиво мање живућој од идеје и културе хришћанства.
Данашњи модерни свијет веома држи до хришћанске цивилизације и културе. Чува је, поштује њене трагове, слиједи их како у духовном тако и у профаном животу.
Зашто не би и наши људи, становници Црне Горе, заједно са страним туристима, ходочасницима, пјесницима, филозофима, духовницима, свештеним лицима радили то исто. Заслужују ли и они, када се попну на Ловћен како би одали почаст Његошу да их на Ловћену дочека крст. Да се суоче са аутентичном историјом Црне Горе. Мислим да заслужују.
Зашто би им било ускраћено да виде крст под којим су црногорске владике заклете на целибат управљале 200 година Црном Гором. Да виде владичански крст под којим су црногорске митрополите наслеђивали њихови синовци. Под којим је свог стрица Светог Петра Цетињског наслиједио његов синовац Петар II Петровић Његош. Да виде тај двјестагодишњи симбол обједињене световне и духовне власти Црне Горе. Да на врху Ловћену угледају оно исто што су гледали владике и господари Црне Горе сањајући завјетну црквицу са крстом као своје духовно и последње земно уточиште. Због њих и због исконске црногорске историје дужни смо Ловћену крст.
У име и у част 200 година обједињене духовне и световне Црне Горе Ловћену- „Олтару нашем светом у кога смо сви заклети“ треба вратити крст не реметећи му ништа од онога што већ сада има. Дужни смо због црногорске историје дехристијанизовани Ловћен христијанизовати на цивилизован начин.
Природно би било да се крст постави на оном малом гувну иза Маузолеја. Можда чак и у атријуму Маузолеја. Неопходно је да испод тог крста буде она грађевина од двије кружне структуре коју смо у два вијека два пута зидали и два пута рушили прије и послије два велика свјетска рата који прохујаше нашим просторима.
Крст и мала завјетна црквица на Ловћену не могу никоме бити непријатељи. И не само на Ловћену већ посвуда по свијету. Природно је да у својим историјским ареалима вјерски објекти надограђују и чувају културу вјере и споменичног наслеђа. И црква са крстом, и џамија са звијездом и полумјесецом, и синагога са Давидовом звијездом симболи су народних историја и као такви ни по чему не могу провоцирати цивилизована друштва.
Дошло је вријеме да се и Ловћен, наша света планина, без, не дај Боже икаквих рушења, ничим окрњен поново врати хришћанству. Тај чин никоме не би требао да засмета. Ни природном погледу, ни идеолошком убјеђењу, ни вјерским и националним осјећањима…А удовољио би се и аманету Његошевом уколико по актуелним политичким схватањима, аманету није истекао рок важења.
Мислим да одлуку о враћању крста и капеле на Ловћен треба да донесе она иста институција која му их је својим решењем одузела, а то је Завод за заштиту споменика Црне Горе.
Решење је у Заводу за заштиту споменика Црне Горе на Цетињу заведено под бројем 02-197/2 на дан 28. фебруар 1969. године.
Ранко Рајковић
