Никада више да не изговоримо то срамотно „хвала Влади“, била наша или њихова, моја или твоја, рушила или потписивала темељне уговоре!
Никада више не смијемо пристати на самопонижење, а оно је деценијама становало у оној увредљивој и беспризорној реченици; хвала влади Црне Горе.
Сјетимо се тог огавног, поданичког односа који је медијски наметан због оних што су били на клацкалици, а који би одустајали од себе када би први пут у камеру Јавног сервиса изговорили ту самоуништавајућу лозинку.
Сјетимо се онога кад се несрећни сељак захваљује на додијељеној крави, на стотинак метара цријева, на насутом сеоском путу, на прекоредном смјештају у Игалу, на разумијевању од надлежних органа.
Оно када професори универзитета тону у ништавило док се са пред нашим очима академска тога претвара у балавицу, а катедарска столица у ношу. Сјетимо се против чега смо устали цијелим бићем и како смо пјевали у сусрет побједи над лудилом, несојлуком и преварантима.
Никада више да не изговоримо то срамотно „хвала Влади“, била наша или њихова, моја или твоја, рушила или потписивала темељне уговоре!
Никада више ако нам је стало до себе.
Никада више ако смо икад осјетили побједу и слободу, макар нам обје убрзо потом биле опоре и горке.
Они који су јуче изгласали Темељни уговор у Влади нису то урадили ризикујући због истине и правде своју политичку будућност и лагодну позицију – напротив!
Није у питању никакво јунаштво него политичка рачуница и калкулација с врло мало непознатих – можда без иједне!
Немојте никада допустити да послужите и послужујете горем и горега од себе.
Влада, моја или ваша, свеједно, није чудесно надбиће, Деда Мраз који нам се сјетио ниодкуда на свом путу око свијета. Свака
Влада, моја или твоја, дужна је нама, теби и мени.
Ибрахимовић је јуче изузео мишљење не да би одбранио суштаствени интерес националних Бошњака или Црногораца, него да би одбранио стан добијен од оне Владе, станове и привилегије својих колега, да би се наставила бесомучна и страшна мржња између Црногораца и Срба на којој се обогатио наш полусвијет.
Најгоре су политике завијене у тулумбе наводне љубави.
Вуксановић, Кривокапић и Коњевић изузели су мишљење јер је само изузето важно, јер би свако стишавање пођеле и несреће показало да нас завезаних очију деценијама воде кроз лукративне очаје и страхове.
Неколико безимених министара или министрица побјегло је од изјашњавања јер се надају да је њихово аматерско политиканство залог за трајање и у некој новој Влади. Тај мондијалистички нерв Тамаре Срзентић извире и увире са истог и на истом мјесту, а лако је уочљив и без колоноскопије.
Они који су гласали за Темељни уговор нису се одужили отачаству него с правом вјерују да ће им растегљиви и дарежљиви српски свет вратити гласовима за изванредне заслуге и јунаштво показано и приложено у бици коју су сами већ одавно добили.
„Хвала влади Црне Горе“, мојој или вашој, било је и остаће саморазарајуће очијукање с ништавилом, понижавање најдубљег људског својства свакога од нас, опасније од сваког неспоразума и патње.
Достојансво и самосвјесност темељне су и давно потписане врлине које никада више не смијемо продавати на квадратне и дужне метре, чекајући потом да нам се врате кроз пите и шампите тргованог.
Горан Даниловић
Извор: Фејсбук
