Ocene zapadnih političara, oficira i političkih analitičara o ratu koji kolektivni Zapad vodi protiv Rusije u Ukrajini ne treba ni u kom slučaju uzimati zdravo za gotovo, jer u hibridnom ratu svaka od njih nema samo jedno značenje. Stoga se s rezervom moraju prihvatiti i one ocene koje dolaze sa Zapada, a koje govore o ozbiljnim problemima u funkcionisanju NATO-a i odsustvu jasne ratne strategije, o čemu ovih dana pišu bivši načelnik britanskog generalštaba general i lord Dejvid Ričards i kolumnista londonskog Gardijana Sajmon Tisdejl.
Rizične tačke
U intervjuu Dejli telegrafu Ričards optužuje vlade zapadnih država da nemaju dugoročnu vojnopolitičku strategiju u odnosu na Rusiju, kao što je nisu imali ni prilikom vojnih intervencija u Iraku, Avganistanu i Libiji. Britanskog generala naročito brine to što Zapad svoje odnose s Rusijom ne razmatra u kontekstu „životno važnog pitanja dugoročnih odnosa s Kinom“ i pri tome se pita da li Zapad „uopšte ima mogućnost da pomoću štapa i šargarepe privuče Rusiju u savez sa Zapadom, umesto da je nepovratno gurne u zonu uticaja Kine“.
U isto vreme kolumnista Gardijana Sajmon Tisdejl piše kako je rat u Ukrajini pokazao brojne probleme u funkcionisanju NATO-a, koji u konačnom zbiru daju sliku vojnog saveza trideset zemalja koji nije u stanju da bude efikasan „vojni štit“ koji će „odvratiti neprijatelja“ i pod koji se „može sakriti radi izbegavanja borbe“.
Tisdejl primećuje kako je u prvoj fazi rata u Ukrajini NATO uspeo da kroz vojnu i svaku drugu podršku kijevskom režimu donekle povrati ugled izgubljen posle „fijaska sa izvlačenjem vojske iz Avganistana“. A onda su se ispoljile brojne slabe tačke NATO-a, od nespremnosti francuskih i nemačkih zvaničnika da slede ratoborne NATO saveznike sa Istoka, preko mađarskog premijera koji „narušava sankcije i uopšte često se zalaže za drugu stranu (Rusiju)“, do turskog predsednika koji za sada uspešno sabotira učlanjenje Finske i Švedske u NATO. Tisdejl je uveren da će „ako se, što se može očekivati, vojne operacije budu dalje produžavale, ako obe zaraćene strane budu povećavale stepen borbenih dejstava, ako diplomatski ćorsokak postane nesavladiv i ako se pojavi pretnja znatno šireg konflikta, slabe i bolne tačke, koje su dugo vremena bile skrivene, postati potpuno očigledne i vrlo rizične za one koji se skrivaju iza njegovih (NATO) zidina“.
Pauza za konsolidaciju
Očigledno je da su se oštre kritike sposobnosti Zapada da se suprotstavi Rusiji u zapadnim medijima pojavile istovremeno s izjavama zapadnih zvaničnika u kojima se dostizanje primirja u Ukrajini dovodi u vezu s potrebom da kijevski režim pristane na izvesne teritorijalne gubitke. U prethodnom tekstu smo izneli tezu da je reč o klasičnom triku kolektivnog Zapada koji pokušava da dobije pauzu za vojnopolitičku konsolidaciju u uslovima kada je suočen sa činjenicom da je Rusija, rečju Jelene Panine, „preuzela strategijsku inicijativu“, i to ne samo na bojištu u Ukrajini već u okviru Trećeg svetskog (hibridnog) rata.
S tim u vezi, Panina primećuje ono o čemu govori britanski general Ričards, da već sada „Zapad deluje po inerciji stare strategije, iz vremena kada je imao potpunu inicijativu (u odnosima s Rusijom): uvodi ekonomske sankcije, isporučuje sve više oružja, ali se istovremeno sa svakim danom pogoršava položaj kijevskog režima i samog Zapada“.
Zbog toga što je Zapadu u ovom trenutku životno važno da dobije ratnu pauzu u vidu lažnog primirja, NATO jastreb Jens Stoltenberg preuzeo je ulogu goluba mirotvorca, poručujući kako je „mir u Ukrajini moguć“, samo je pitanje sa „koliko teritorije“ Ukrajine je NATO spreman da plati taj mir. Imajući sve to u vidu, žustre zapadne kritike na račun NATO-a odraz su realnog stanja, ali su s druge strane one sasvim izvesno i u službi jačanja pozicije „partije rata“ u redovima kolektivnog Zapada (SAD, V. Britanija i NATO limitrofi Intermarijuma) i istovremene mobilizacije „partije mira“ u Rusiji.
Erdoganova uloga
Kolektivnom Zapadu su pauza u ratu u Ukrajini i tobožnji pregovori preko potrebni u vojnom smislu za prebacivanje elitnih jedinca iz izgubljenog donbaskog kotla na životno važan front prema Nikolajevu i Odesi, a u spoljnopolitičkom za još jedan pokušaj privlačenja Turske na svoju stranu. Stoga nije slučajno što je ovih dana u susretu s predsednikom Finske, čiju kandidaturu za članstvo u NATO-u blokira Ankara, Jens Stoltenberg ocenio kako je „bojazan Turske opravdana“ (optužbe Ankare da „gulenisti“ deluju u Švedskoj i Turskoj) i da će se NATO prema primedbama Turske odnositi ozbiljno, jer „nijedna članica NATO-a nije preživela toliko terorističkih napada“.
Čini se da bi samo relativno brzo (do kraja godine) okončanje druge faze SVO u kojoj bi Rusija uspostavila kontrolu nad celom ukrajinskom crnomorskom obalom moglo da odvrati Erdogana od prihvatanja nove-stare anglosaksonske ponude za članstvo u antiruskom bloku.
Ruski ulazak u Odesu bi sasvim sigurno skinuo s dnevnog reda opasnu ideju internacionalizacije oružanog sukoba u basenu Crnog mora pod vidom sprečavanja globalne prehrambene krize. S tim u vezi, ruski turkolog Vladimir Avatkov primećuje kako Turska „neće istupiti iz NATO-a, jer ona nema alternativu koja bi joj bila privlačnija od NATO-a“ pošto je Turska u okviru antiruskih planova Zapada prema Rusiji dobila „istorijsku šansu da postane lider turske civilizacije“ u okviru projekta „Velikog Turana“. Da bi Rusija sebi oslobodila ruke za delovanje u slučaju iznenadnog otvaranja drugog fronta u Zakavkazju ili Srednjoj Aziji, neophodno je, po rečima Avatkova, da „što je brže moguće završi SVO u Ukrajini, stavljajući je pod svoju kontrolu“. Zato će se narednih dana u ulozi mirotvorca sasvim sigurno ponovo aktivirati i Erdogan.
Zoran Čvorović
Izvor: Novi Standard
