У најскорије вријеме жалосна доктрина устаљене србофобије диктира и манир да се различите изјаве нецрногорских Срба означавају и доживљавају као нека врста напада на црногорску државност, уз често суспендовање права овим људима да уопште и говоре о Црној Гори (а крајњи, и најрадикалнији примјери oвакве несрећне праксе, дословне су забране уласка на територију наше земље). Понекад се и међу црногорским Србима, дешавају мада повремени – али не и непримјетни – изливи псеудо-аутархичног мишљења, коме друга и другачија српска разматрања црногорских тема, у тој варљивој самодовољности, нису потребна.
Пише: Ми знамо ко смо
Посматрајући како се, сасвим злонамјерно, историја старе црногорске државотворности, у погледу изградње институција, установа, државног апарата и његових аката, на концу и културе, своди искључиво на црногорски „хумани капитал“, стиче се утисак да у бившој црногорској монархији ништа није ни настајало изван четири нахије, те да су за њен развој заслужни само „рођени Црногорци“ – што, у својој основи, напросто није тачно. Овај недобронамјерни, неправични, често и прорачунати покушај конструисања некакве сужене, ускоцрногорске поставке историје и прошлости, демантује примјер бројних еминентних, високообразованих, талентованих и значајних Срба, који су називани „извањцима“ – али не зато што су били изван народа, него јер су рођени и формирани изван Црне Горе – а који су, вођени родољубивим осјећајем, долазили у Црну Гору, градили, развијали и богатили њен културни, научни, просвјетни и привредни живот. Њихов несебични ангажман, огледа се у покретању часописа, руковођењу министарствима, унапређењем црногорског здравства, помагању црногорским владарима у институционалној изградњи и друштвеном прогресу мале и сиромашне српске државе.
Подсјећајући на системску дискриминацију десетина хиљада савремених, обесправљених Срба извањаца у нашој држави, који се деценијама боре за статус држављанства, остављамо примјер једне другачије, отвореније и неупоредиво боље Црне Горе, која је Србе извањце прихватала, не само због општељудских начела, већ и да би настала и да би опстала. У том смислу, са циљем истрзања из заборава ове плејаде изванредних личности, навешћемо само неколико изузетних имена Срба извањаца који су дали немјерљив допринос свеукупном развоју некадашње Црне Горе:
• Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 1791 – Београд, 1847), српски пјесник и Његошев учитељ
• Димитрије Милаковић (Јасеница код Мостара, 1805 – Дрезден, 1858), српски филолог и историчар из Херцеговине, Његошев лични секретар (1831-1851), уредник првог црногорског часописа „Грлица“ (1835-1839), аутор првих црногорских школских приручника „Србског буквара ради учења младежи црквному и гражданскому читању“ (1836) и „Србске граматике састављене за црногорску младеж“ (1838)
• Ђорђе Срдић (1820-1887), далматински Србин, аутор првих наставних планова и програма у Црној Гори, учитељ у Паштровићима и Ћелији Добрској, писар у Његошевој канцеларији.
• Милорад Медаковић (1824, Зрмања у Лици – 1897, Београд), српски историчар, дипломата и новинар, секретар и војвода књаза Данила, Његошев биограф, шеф црногорске делегације код руског цара Александра Трећег у доба признања независности 1878. и први црногорски фотограф.
• Љубомир П. Ненадовић (1826, Бранковина код Ваљева – 1895, Ваљево), српски књижевник, дипломата и министар просвјете, предсједник Друштва српске словесности, дугогодишњи гост књаза Николе.
• Јован Сундечић (Голињево код Ливна, 1825 – Котор, 1900), српски пјесник, свештеник и дипломата, секретар књаза Николе (1864-1874) и доживотни почасни секретар, утемељивач годишњака „Орлић“ (1865), оснивач и власник листа „Црногорац“ (1871) и првог црногорског књижевног часописа „Црногорка“ (1871), уредник „Просвјете“ (1892-1894), учесник бројних дипломатских активности, изасланик црногорске владе током склапања Конкордата у Риму (1886)
• Валтазар Богишић (Цавтат, 1834 – Ријека, 1908), српски историчар права, правник и професор, министар правде Црне Горе, један од оснивача „Дружине за ослобођење и уједињење српско“ на Цетињу (1871), аутор Општег имовинског законика за Црну Гору (донесен на Благовијести 1888.)
• Симо Поповић (Товарник у Срему, 1846 – Улцињ, 1921), војвода, пјесник, преводилац и журналиста, црногорски политичар и државник, културни радник, утемељивач црногорског новинарства, лични секретар књаза Николе, министар просвјете (1896-1903), уредник „Црногорца“ и „Гласа Црногорца“, гувернер Црногорско-приморске области (15 година), члан Државног савјета и Уставног одбора;
• Јован Павловић (Сремски Карловци, 1843 – Цетиње, 1892), новинар и публициста, уредник Гласа Црногорца (1879-1885), директор Цетињске гимназије (1883-1885), министар просвјете и црквених дјела (1886-1892), утемељивач првог црногорског педагошког часописа „Просвјета“, оснивач прве цетињске и црногорске књижаре (1879), уредник „Зете“ и „Црногорке“, управник Државне штампарије, главни школски надзорник, предсједник одбора за подизање Зетског дома,
• Божо Новаковић (Задар, 1841 – Цетиње, 1908), далматински Србин, професор и директор цетињске гимназије и Богословије, предсједник Цетињске општине (1890-1894), заслужан за подизање градских паркова и уређење хортикултурних површина на Цетињу.
• Илија Беара (Задар, 1842 – Цетиње, 1887), далматински Србин, професор Цетињске богословије, професор француског, италијанског, грчког и латинског у Цетињској гимназији и њен директор, један од утемељивача Пољорпивредне школе у Даниловграду 1874. и фабрике „Бијелог мрса“ у Никшићу 1881.
• Јово Љепава (Мостар) наставник Цетињске гимназије (од 1889. до 1903. и од 1903. до 1908) и њен директор (1890-1892), наставник и ректор Богословске-учитељске школе (1903-1905), наставник Дјевојачког института „Царице Марије Александровне“, начелник министарства просвјете и црквених послова, помоћник министра, школски ревизор, члан испитне Комисије за доквалификацију учитеља, уредник часописа, посланик за капетанију голијску у Народној скупштини од 1906. На Цетињу је предавао српски и руски језик и књижевности. Био је сарадник „Српског листа“ (Мостар), „Гласа Црногорца“, „Црногорке“, „Просвјете.“ Био је главни о одговорни уредник „Просвјете“ од 1875.до њеног гашења 1901. Био је један од иницијатора за подизање „Зетског дома“ (1884.) и глумац-аматер у Позоришном друштву. Учествовао је у књижевним сијелима, попут „Цетињских бесједа“, које је 1894.покренуо Валтазар Богишић; бавио се метеоролошким опсервацијама заједно са Филипом Јерговићем, био је један од утемељивача Цетињског клизачког друштва. Његова девиза била је : просвјетом – слободи.Учествовао је у Херцеговачком устанку и црногорско-турским ратовима, радећи на политичком зближавању Херцеговине и Црне Горе.
• Стево Чутурило (Дабар код Оточца, 1846 – Нови Сад, 1939), српски педагог и писац, уредник Гласа Црногорца, реформатор наставе у црногорским основним школама, утемељивач Књажевско-реалне гимназије (данашње Цетињске гимназије) прве средње школе у Црној Гори (1880), аутор „Буквара за црногорске школе“ (1878), „Српског правописа за школску употребу“ (1884), и других педагошких дјела.
• Лаза Костић (Ковиљ, 1841 – Беч, 1910), српски пјесник, доктор правних наука, адвокат, новинар, драмски писац и естетичар, политички сарадник књаза Николе и уредник Гласа Црногорца (1891).
• Симо Матавуљ (Шибеник, 1852-Београд, 1908), српски писац из Далмације, редовни члан Српске краљевске академије, наставник Цетињске гимназије, школски надзорник, уредник службених новина, наставник књажеве дјеце и хроничар црногорског живота.
• Нићифор Дучић (Требиње, 1832 – Београд, 1900), херцеговачки Србин, архимандрит, историчар и добровољачки командант, члан Српске краљевске академије и предсједник Српског ученог друштва, управник Народне библиотеке Србије (1880–1886), утемељивач Цетињске богословије и 10 црногорских школа,
• Др Новица Ковачевић (Вилуси, 1861), син гатачког јунака Петка Ковачевића, школован на Војно-медицинској академији у Петрограду 1889; био је први црногорски санитетски официр и писац у области медицинских наука, утемељивач и начелник црногорског војног санитета и управитељ Војне штампарије на Цетињу.
• Јован Дречо (1846–1902), оснивач прве сталне јавне апотеке у Црној Гори (1880.)
• Др Стефан Гутовић, рођен у Горњим Бодежиштима код Гацка, био је први школовани зубни љекар и дјечији пулмолог у Црној Гори. Гутовић је докторирао 20.6.1899. на Медицинском факултету у Женеви, на тему „Бронхопнеумонија у дјеце“.
• Душан Вуксан (Медак у Лици, 1881 – Београд, 1944), српски историчар, професор српског и латинског језика у Цетињској гимназији (1910-1913), а потом, након Великог рата, њен директор, в.д.управника Државног музеја, просвјетни инспектор Зетске области и утемељивач часописа за науку и књижевност „Записи“ (1927), у којем је до 1941.године објавио скоро 4 500 докумената везаних за црногорску историју.
• Милан Јовановић Батут (Сремска Митровица, 1847 – Београд, 1940), српски љекар, професор и утемељивач Медицинског факултета у Београду. Током 1881-1882 организовао је црногорску санитетску службу. Био је управник Данилове болнице и први начелник тек основаног црногорског Санитета. Његов извјештај књазу Николи након стручно-научног медицинског путовања кроз Црну Гору (1882), представља први јавни медицински статистички документ у Црној Гори.
• Лујо Војновић (Сплит, 1864 – Загреб, 1951), српски правник, адвокат, историчар, дипломата и сенатор, гроф из старе племићке породице дубровачких Срба католика, човјек „са два српска двора“: секретар књаза Николе, црногорски министар правде Књажевине Црне Горе, њен опуномоћени посланик у Ватикану (1901-1903), учитељ и васпитач краљевића Александра Карађорђевића (1906), шеф Кабинета краља Николе (1912), делегат Црне Горе на Лондонској конференцији, на којој је, у име Црне Горе, потписао мир cа Турском 1913.
• Милан Костић (Сивац, 1839 – Бечеј, 1880), српски професор, теолог, преводилац, ректор Цетињске богословије, професор и надзорник црногорских школа, коаутор Устава Цетињске богословије, „народни светионичар“, аутор неколико уџбеника и приручника, наставних планова и програма, те иницијатор оснивања књижевног друштва „Црногорски борац“.
