У причи о “Отвореном Балкану”, садржај дате иницијативе ваља сагледати ван испразних дневнополитичких флоскула. Ријеч је о скупу билатералних споразума чији је циљ остварење четири темељне слободе на којима почива пројекат ЕУ (слободан проток роба, услуга, капитала и људи). Питање учешћа Црне Горе у “Отвореном Балкану”, разумије се, захтијева озбиљну и аргументовану јавну расправу. Међутим, аргументација коју смо досад могли да чујемо против нашег учешћа у “ОБ” – пријетња суверенитету, опасност од утапања у великодржавне пројекте сусједа – није убједљива. Противници учешћа Црне Горе у “Отвореном Балкану” подржавају евроинтеграције и промовишу принципе на којима тај процес почива, али зато регионалну имплементацију истих тих принципа – четири слободе, кроз “ОБ” – представљају као пријетњу црногорској суверености.
Какав је то концепт ‘суверенитета’ који угрожава иницијатива за уклањање административних и других баријера између Црне Горе и њена три балканска сусједа у циљу слободније трговине, мобилније радне снаге, итд. – а не угрожава га учлањење земље у ЕУ?
Притом, “Отворени Балкан” је прва озбиљна интегративна иницијатива која је потекла из овог нашег региона. Зашто је то важно? Зато што су досад, у процесу евроинтеграција, политичке елите држава Западног Балкана (пре)често пристајале на улогу пасивног објекта неоколонијалних односа. Вријеме је да изађемо из улоге ђака који раде “домаће задатке” и који су неспособни да било шта самостално осмисле, формулишу и предложе нашим ‘европским партнерима’. Да напокон одбацимо ту ружну, аутошовинистичку визуру сопствене инфериорности и да, за промјену, преузмемо иницијативу.
Недовршеност “Отвореног Балкана”, коју њени домаћи опоненти о наводе као разлог да се држимо по страни, заправо је шанса за Црну Гору. Уласком у “ОБ” док је овај пројекат још увијек у зачећу, добијамо прилику да се активно укључимо у његово уобличавање, и да у том процесу партнерима наметнемо наше стратешке приоритете.
Ако нисмо у стању да у склопу “ОБ”, у преговорима о будућим билатералним споразумима са Србијом, С.Македонијом и Албанијом, бранимо наше државне интересе – чему онда да се надамо унутар Европске уније? Шта ће нам политичка елита која у старту диже руке и признаје да није кадра да у регионалним оквирима заступа националне интересе?
Феђа Павловић
Извор: Инстаграм
