У књизи Црна Гора је алтернативна позорница, мјесто око кога се све врти, центар неког лудог свијета који се дијели само на искључиво добре или много лоше људе. Црна Гора која мучи, призива, заводи, учи, пријети, одбацује и грли
Изашла је четврта Лаушевићева књига. Тешка је као и претходне три. Као и претходне три књиге почиње цитатом Драгана Рогановића Шомија. “Мислилац из Титограда” је никад живљи иако је преминуо недавно, а Шоми овог пута поручује на почетку књиге: “Само да ми ноге растекну – ко праћка сам!”. Какво одбијање предаје, какав импулс живота, хумор и мука смијешане најлакше се пију. Нико као Шоми.
Ово је добра књига, ако је дозвољено рећи да су овакве књиге добре. Прве три Лаушевићеве књиге биле су импулсивне, исповједне, на таласу дугогодишњег ћутања, злочина и суђења. Ова књига је другачија, писана смисленије, налик роману, пажљиво структуирана, на добрим темељима грађена.
”Падре, идиоте!” је књига пресјек гадних година, са ликовима којима нема потребе да се додаје имагинације јер су довољно занимљиви, јер је вријеме инспиративно и у људима изазива све најбоље и све најгоре. Све прате Достојевски, Шоми Рогановић и Његош. Ту су и Гага Николић, Љубо Дапчевић и Аркан. Рат, филм, позориште, муљавине, девизе, пасоши и хаос. Свега има, свакаквих ликова, а ко год се запрепасти, треба да се сјети да је све могло бити прећутано, а није, а боље што није, боље по читаоце прије свега.
”Драга ми је Црна Гора, али држа истина”, опет Лаушевић цитира Шомија Рогановића. У књизи Црна Гора је алтернативна позорница, мјесто око кога се све врти, центар неког лудог свијета који се дијели само на искључиво добре или много лоше људе. Црна Гора која мучи, призива, заводи, учи, пријети, одбацује и грли.
Просто је невјероватно колико паралела има у књизи које немају превелике формалне сличности, нове Лаушевићеве књиге и мемоара Милована Ђиласа. Изашле су те двије књиге скоро па истог мјесеца, а повезује их Црна Гора, полумитско мјесто из кога се чују гласови, Црна Гора која јечи и лелече. Тежња аутора да јој се врате, да стално ослушкују што се тамо говори и збива, као и искрена љубав коју према Црној Гори осјећају је готово идентична. Лаушевић и Ђилас раде то скоро потајно, преко гласника и сјећања, да се не види јасно та заљубљеност и то проклетство.
Није ова књига добра зато што има много лоших. Добра је јер је читљива, писмена, занимљива и што позива на преиспитивање, што је ваљда и поента свега. Добра је јер говори о важности праштања, значају породице, о сеобама, о животу. Макар због једног Шомијевог цитата вриједи прочитати, јер се све наше судбине плету око те мисли: “Најбољи се двоуме, најгори се курче!”. То је слика нашег парламента, судства, криминала, партија, баш сваке поре друштва. То нас ломи, ту је квака. Знао је то Шоми, а препознао Лаушевић.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
