Kada dva čoveka razgovaraju to često liči na gađanje sa zavezanim očima. Naše konverzacije često liče na pokušaj ribe da se sporazume sa pticom.
Nekada smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatno dobu dijaloga. Krilatica veke je: hleba, igara i dijaloga! Njegovo osnovno načelo: “Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!”
Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo. Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava.
Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože ne verujmo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.
*****
Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.
*****
U svakom dijalogu podrazumeva se izvestan kompromis. Već sam dijalog je kompromis. Naš pristanak da saslušamo i druge pretpostavlja anesteziranje taštine, koja nam garantuje da od toga nećemo imati nikakve koristi.
*****
U monologu izražavamo svoje mišljenje, u dijalogu ga zadržavamo.
*****
Umetnost konverzacije, umetnost dijaloga, premda retorska po definiciji, upravo je sasvim suprotna retorici. Retorika ubeđuje, dijalog saznaje.
Dijalog na dobro izabranoj temi od opšteg interesa, koji učesnici posmatraju saobrazno svojim profesijama, dakle iz različitih uglova, ne služi da bi na njoj neko dokazao svoje pravo i svoju istinu, nego upravo obrnuto, da bi ona bila načeta tuđim istinama, prestajući biti apsolutna i postala dublja.
*****
Dobar dijalog ne propisuje istine već ih traži, ne proklamuje istine, već ih ispituje. Dobar argument se u njemu ne prima kao uvreda, nego kao pomoć raščišćavanju vlastitih pojmova.
Dobar razgovor nije kao bilijar u kome se kugle sudaraju, da bi neoštećene otišle u svoje rupe, i tako vam donele poene. On više liči na vežbu u mačevanju, u kome fingirani udarci donose iskustvo, odnosno saznanje, ne rizikujući povrede.
*****
Da bi čovek umeo dobro govoriti, mora najpre umeti dobro da sluša. A mnogi naši ljudi nisu naučili slušati, mogu možda jedino sebe da slušaju, ali ako pažljivo pratite ono što oni govore, konstatovaće se da su dospeli već dotle da ne slušaju više ni sami sebe, inače mnoge stvari ne bi rekli, ne bar na način koji živ čovek ne može shvatiti.
*****
Civilizovan razgovor ne predstavlja samo pažljivo slušanje sabesednika već i naziranje razloga s kojim on nešto zastupa, brani, predlaže. Kad te razloge budemo shvatili, razumećemo i njegove reči. Ne pre.
Kad ih shvatimo, moći ćemo i od njega očekivati poimanje naših stavova i razloga za njih. Tek tada možemo pristupiti fundamentalnom cilju svakog ozbiljnijeg političkog razgovora – nalaženju kompromisa.
Sve dok naši lični i politički razgovori budu proklamacije ljudi, koji su uz to i gluvi, a u najvećem broju i nekompetentni, dok dijalog ne postane, umesto oruđe obračuna, instrument saznanja, neće biti ni sredstvo sporazumevanja.
Izvor: borislavpekic.com
