Глумац, редитељ, професор, првак драме Народног позоришта у Београду, Небојша Дугалић, уз драмске јунаке са којима живи на позоришним сценама, последњих година широку публику осваја и улогама у филмовима и серијама. У разговору за РТС, Дугалић говори о новом извођењу представе „Чудо у Шаргану“, у режији Јагоша Марковића, која је недавно премијерно приказана, а у којој игра запажену улогу.
Небојша Дугалић наводи да је премијера представе Чудо у Шаргану била врло узбудљива и прелепа, пре свега зато што су имали прилике да се пред неком новом публиком послуже речима Љубомира Симовића из тог дивног текста.
„Сви смо уживали, било је као неко велико освежење, као после неког дугог сушног периода када падне нека добра и плодна киша“, каже Дугалић.
Овај комад Љубомира Симовића најпре је режирала Мира Траиловић, а затим је представа играна и у Атељеу 212 и у Народном позоришту. Дугалић каже да је имао прилику да га погледа само у националном театру пре пар година, али претходне верзије није имао прилику да види, но текст познаје још од малих ногу, од када је почео да чита драмску литературу.
„То је сасвим сигурно један од најзначајнијих драмских текстова на нашем језику, а јако је добро што постоји и интересовање и воља позоришта да у сваком тренутку бар нека сцена има Љубомира Симовића на сцени“, сматра познати глумац.
Додаје да је Јагош Марковић у свом креативном замаху био изузетно надахнут, уз сјајну екипу глумаца који као да су једни друге инспирисали међусобно. Марковић је представу сместио у простор где киша повремено пад, па престане, а актери газе по тој води по кафани, што је један леп, жив, елементарни детаљ, сматра Дугалић.
„Та вода која стално ту пљуска, запљускује, та киша која ту спира и чисти, делује јако лепо и ликовно. Што је још важније, сва решења служе причи. Ја тумачим улогу Вилотијевића, човека који је зглајзнуо с говорнице, па од тога полудео, и онда тако хода светом и виђа нешто што други не виде, а једина му је жеља да се поново врати за говорницу“, додаје.
По Дугалићу, то је један мотив који је у представи занимљиво испричан као прича која је истовремено прича и о исцељењу, а истовремено и о немогућности неких исцељења, јер напросто постоје нека лудила која немају свој лек, а једно од тих је Вилотијевићева потреба да народ гледа са неке висине.
Улога Јосипа Броза Тита у серији Јованки Броз и тајне службе, била је с једне стране захтевна и незгодна, посебно што људи знају особу чији лик тумачи, али с друге стране, пошто постоји обиље материјала и много снимака на којима је могуће ухватити нешто од те специфичне гестикулације, специфичне карактеризације лика и детаља који га осликавају у разним ситуацијама, тако да је било могуће реконструисати кроз причу којом се серија бавила.
„Драмски је било веома занимљиво, а још имате и грађу. Онда је све било јако лепо и лако“, додаје саговорник Марије Миљевић Рајшић.
Очекује га улога у серији Што се боре мисли моје, о убиству кнеза Михаила, једној од великих историјских тема која до сада није драмски обрађивана – у формату телевизијске серије.
„По мени је то једна драгоценост, будући да је реч и о епохи, о једној историјској драми, а опет у њој је толико тога универзалног, савременог, нашег. Видимо и препознајемо сопствене судбине. Надам се да ће се таква врста прича усталити као неки тренд који ће се чешће третирати на овај начин“, наводи Небојша Дугалић.
Марија Миљевић Рајшић
Извор: РТС
