По завршетку рата, комунисти су знали да њиховој новој идеологији смета било какво присуство живог Крста Поповића у Црној Гори па су на њега организовали хајку и лов по катунским кланцима док га нијесу ликвидирали 13.марта 1947.г. дејством одреда на челу са једним од лидера црногорског бољшевизма и каснијим идеологом рушења ловћенске капеле – Вељком Милатовићем.
Јуче, 13. марта, навршило се 75 година од бруталне ликвидације Крста Зрновог Поповића, одметника од нове комунистичке власти која је завладала овим просторима након Другог свјетског рата. Поповић је био изразити монархиста и анти-комуниста, па је у том смислу, бирајући „мање зло“ по народ у Црној Гори, стао на страну италијанског окупатора са оружијем у руци. Као школовани војник и изразито моралан човјек чинио је све, у границама своје моћи, да народ што мање страда у смутњама великог свјетског рата и домаћих идеолошких подјела.
Био је одан династији Петровић до њеног физичког и политичког опстанка на историјској позорници, а потом до краја лојалан династији Карађорђевића узимајући активног учешћа у политичком животу Краљевине Југославије док је она постојала.
По завршетку рата, комунисти су знали да њиховој новој идеологији смета било какво присуство живог Крста Поповића у Црној Гори па су на њега организовали хајку и лов по катунским кланцима док га нијесу ликвидирали 13.марта 1947.г. дејством одреда на челу са једним од лидера црногорског бољшевизма и каснијим идеологом рушења ловћенске капеле – Вељком Милатовићем.
Околности ове ликвидације по памћењу народа у Цуцама нијесу имале ничега људског ни витешког у себи. Леш убијеног јунака са Мојковца, Крста Зрновог Поповића био је остављен несахрањен данима, а по причању и данас живих људи и очевидаца, довођена су дјеца из оближњих сеоских школа да га виде мртвог и унакаженог, као доказ „како пролазе издајници“.
Осим сарадње са окупатором, Поповић је новој безбожној власти сметао и као живи свједок оданости монархији, Цркви и вјековном српском идентитету Црногораца.
Данас га идеолошки потомци његових убица, поклоници лика и дјела Јосипа Броза Тита и поменутог Милатовића, убијају и по други пут сврставајући га у исте идејне и духовне обрасце са људима којима се стари ратник, упркос очигледном војном поразу, није хтио жив предати.
Филип Драговић
