Njegoševa „Luča” je alegorično delo. U alegoričnom obliku ona iznosi pesnikove metafizičke misli i dopunjuje na taj način Njegoševu filozofiju, proučavajući njeno produženje u transcendentnost.
U „Gorskom vijencu“, svome najlepšem delu, crnogorski mislilac ostaje bliže životu, težište njegovih filozofskih ideja leži na polju etike mnogo pre nego u oblasti metafizike. Ali pošto su obe grane tesno vezane pesnikovom jedinstvenom ličnošću, to se ni filozofske ideje „Gorskog vijenca“, ukoliko ne sadrže samo Njegoševo empirično saznanje, ne mogu razumeti, ako se ne dovedu u vezu sa njegovom metafizikom koja i pesnikovom empiričnom saznanju daje tek poslednji smisao. Pravac njegovog metafizičkog mišljenja odredile su dve komponente: njegov pesimizam i njegova vera u Boga. Njegoš je iskreno ubeđeni teista. Pojam božanstva on ne zamišlja bez pojma najviše pravde i neograničene dobrote. Božje svemogućstvo može prema tome, da stvara samo dobra dela. Ali ako je sve što postoji na zemlji i u vasioni, izašlo iz božje ruke, kao delo svemoguće volje tvorca, zato je sav zemaljski život ispunjen patnjama i nesrećom?
U tom pitanju se izražava unutrašnji sukob u Njegošu kao misliocu, koji je uglavnom sukob između empiričara i teiste. Kao samostalan duh, crnogorski pesnik je nastojao da dovede u sklad svoje iskustvo sa svojom verom. Posmatrajući život otvoreno i sa dubokom pronicljivošću, već od prirode sklon melanholiji i pesimizmu, on nije mogao prevideti da je na ovome svetu suma radosti i sreһe mnogo manja od sume nezadovoljstva i bola. Ako je Bog ne samo svemogućstvo, nego i najviša dobrota, zašto nameće čoveku ovako žalosnu sudbinu? Čime je čovek sebi navukao ovu tešku kaznu? Jer, ako stoji sve u božjoj moći, zemaljska sudbina se nikako ne može objasniti drukčije nego kao kazna za neki greh.
Crkva je primila ovo objašnjenje i na njemu počiva dogma o naslednom grehu. Ali svi znaci govore za to da se Njegoš nije mogao pomiriti sa crkvenim obrazloženjem. Biblijski greh koji je doneo Zlo u ovaj svet, učinio mu se nedovoljno jak razlog da objasni pad ljudskog pokolenja. Takav zaključak nam se nameće, kad ispitujemo vladičinu „Luču”. Jer ona iznosi jedan mnogo teži uzrok čovekovog pada, greh u preegzistenciji. Ovo rešenje je bilo prihvatljivije za Njegoša, jer pošto teži greh povlači sasvim prirodno i težu kaznu, njime se lakše objašnjava sudbina pod kojom čovek stenje na zemlji. „Luča mikrokozma“ predstavlja zbog toga, ako se posmatra prvenstveno sa filozofskog gledišta i dovodi u vezu sa ličnošću njenog autora, njegovim shvatanjem života i verom u nadzemaljski svet, jedan neobično interesantan pokušaj da se izmiri krajnji pesimizam sa religijom.
Svaki mislilac koji je iskreno verovao u religiozne istine, našao se jednoga dana pred ovim pitanjem, koje je moralo biti utoliko sudbonosnije što je njegov pogled oštrije zapažao naličje života. Među ove mislioce treba ubrojiti i Njegoša. Već ta činjenica da je na ovom unutrašnjem sukobu izgradio jedno zasebno pesničko delo, dokazuje dovoljno da mu nije stalo samo do pesničke slave, nego da je sa istim žarom tražio i stvarno saznanje o poslednjim pitanjima života i smrti. Za njegovu „Luču” moglo bi se, doduše, primetiti da je ona pre svega jedan pesnički pokušaj, a da je njena metafizička podloga bila potrebna Njegošu kako bi na toj osnovi dao svome delu originalan pesnički oblik; da prema tome metafizika, na kojoj je zasnovana njegova „Luča“, nije od toga neposrednog interesa za podizanje Njegoševe mislilačke fizionomije. Ali protiv sličnih mišljenja može se navesti više razloga Pesnik ne bira uopšte predmete koji nemaju dublje veze sa njegovim unutrašnjim životom. To važi naročito za teme koje su lične prirode, koje izražavaju pesnikova lična osećanja ili njegovo lično mišljenje. Ovamo spadaju sve lirske i filozofske teme. Bez dublje lične zainteresovanosti one su neizvodljive. I Njegoševa „Luča“ obrađuje jedan predmet takve vrste. Čak se ona izdvaja između najvećih dela religiozne poezije time što je njena tema apstraktnija od Miltonovog i Klopštokovog, štaviše i od Danteovog predmeta.
Njegoš nije ni pokušao da ovu apstraktnost nadoknadi na drugoj strani, kao što su učinili njegovi prethodnici. Jedan razlog za to leži, doduše, i u kratkoći Njegoševog speva.
Zbog uskog okvira Njegoš je morao da se drži samo glavnih događaja, pobune i borbe na nebu, da svede broj ličnosti na najmanju meru i da isključi sve sporedne epizode. Upleo je, istina, tri veća opisa, opis vasione, neba i pakla. Ali to su bile jedine mogućnnosti koje mu dozvoljavaju što konkretnije slikanje. Od figura nadzemaljskih bića ocrtane su najpodrobnije figure Tvorca i Sotone. Ali to nisu više opisi, nego uglavnome izlaganja misli. I Tvorac i Sotona ocrtavaju svoje biće, kao predstavnici dvaju principa, time što izlažu svoja suprotna shvatanja o božjem carstvu. U celini speva one služe koliko pesničkoj, isto toliko i filozofskoj zamisli pesnikovoj. Njegoš je tim figurama hteo da u pesničkom obliku izloži svoje dualističko verovanje. Ako njegov spev uporedimo u tom pogledu sa delima ostalih velikih religioznih pesnika, onda izlazi da u „Luči” apstraktna izlaganja, srazmerno obimu celoga speva, zauzimaju više mesta nego što je to slučaj u Miltonovom, pa čak i u Danteovom delu koje inače, kao i Njegoševa „Luča“, počiva na jednoj apstraktnoj koncepciji. Zar se može onda zamisliti da je crnogorski pesnik bez dublje namere i bez naročite zainteresovanosti izabrao jednu temu koja zahteva, pored pesničkog talenta, u isto vreme i jaku koncentraciju refleksivne snage?
Sam predmet njegove „Luče” pobija mišljenje da ideja preegzistencije i ostale metafizičke ideje koje sačinjavaju jezgru njegovog dela, nisu za našega pesnika značile više od jednog običnog sižea. Jer ovakav predmet nije mogao biti plodan, da nije, pored pesnika, u najvećoj meri zainteresovao i metafizičkog mislioca u Njegošu. U istom smislu svedoči nam i vladičina ličnost. Njegov život kao i njegova dela dokazuju njegove iskrene težnje za saznanjem kao i samostalnost njegovog duha koji u sebi postavlja ponovo najkrupnija filozofska pitanja i pokušava da ih reši sopstvenim razmišljanjem.
Nema sumnje da su i na Njegoša kao mislioca delovali najrazličitiji uticaji koji su mu dolazili iz njegove bogate i mnogostrane lektire. tome ne može biti sumnje, iako je vrlo teško da se ovi uticaji izbliže odrede. Naročito „Luča mikrokozma” opravdava, kao što će se videti, pretpostavku da je crnogorski pesnik unekoliko poznavao pojedine stare filozofe i da je u najmanju ruku pokušao da uđe dublje u pojedine njihove ideje.
Ali kako on, u svojoj sredini, nije imao ni spoljašnje preduslove za njihovo sistematsko upoznavanje, to nije čudo što on svoje reminiscencije iz ove oblasti daje u nejasnom i nedovoljno određenom obliku. Pri tome ne treba nikad zaboraviti prilike, pod kojima je Njegoš sticao svoje obrazovanje, kao ni to da je on prvenstveno bio pesnik. Zbog toga bi bilo nepravedno kad bi se od njega htelo očekivati sistematsko razvijanje i izlaganje filozofske misli. Ali filozofske ideje koje ulaze u njegova pesnička dela ipak su dragocene, ne samo zbog pesničkog oblika koji ih Njegoš daje, nego i kao izraz visokih težnji njihovog autora. I ako one ne sačinjavaju neki sistem, one nisu, ipak, bez unutrašnje veze. Tu vezu treba tražiti u jedinstvenoj pesnikovoj ličnosti. A istraživanje Njegoševe „filozofije” nema drugi zadatak nego da one ideje koje su razasute po pojedinim njegovim delima dovede u međusobnu vezu, da iz njih stvori, ukoliko je to moguće, jednu celinu. Ta celina neće predstavljati jedan filozofski sistem koji nosi svoju vrednost i svoj kriterij u sebi, ali ona će ipak biti od velike koristi kao izraz Njegoševog duha. Najpovršniji pogled na vladičino mišljenje mora nas uveriti da je Njegoš iskreno osećao sve muke sumnje i da je iskreno težio za saznanjem.
Iako nije hteo da izlaže sistematski put i rezultate svoga razmišljanja, jer sistematsko razvijanje i vezivanje filozofskih misli nije uopšte zadatak pesničkog dela — ipak je nastojao da bar za sebe reši ono pitanje koje ga je najviše mučilo, pitanje o smislu života. Svako, ma i najličnije rešenje pretpostavlja, međutim, izvesno jedinstvo velikog broja raznovrsnih zaključaka. To jedinstvo ne izražava se, istina, neposredno u Njegoševom pesničkom delu, ali ono je postojalo u njemu kao jedinstvenoj ličnosti. Ona je kriterij vladičine filozofije, i samo u tom smislu može se uopšte govoriti o Njegoševoj filozofiji.
Alojz Šmaus, Pjesnička i filozofska koncepcija „Luče mikrokozma”.
