Према тестаменту, на чијем је досљедном извршењу инсистирао владика Његош, заклињући главаре да га се придржавају, његов брат Перо Петровић требало је да остане предсједник Сената и управља народним пословима, док Данило (кога је Његош одредио за наследника) не заврши школе, односно, док се, како је Петар II нагласио, „не учини способним народом управљати”.
О Његошевом тестаменту Вук Врчевић пише:
Оне исте године кад ће се преставити – сиђе у Боки Которској и нађе себи пребивање на Прчањ. […] На Прчању живећи учини свој тестаменат, без да је икоме живу казао, но под печатом послао у Дубровник руском консулу Јеремији Гагићу. […] Казао је само брату Перу, Новици Церовићу, и стрицу Станку ђе се његов тестаменат налази, наредивши им да се ови тастамент одма по његовој смрти прихвати и проучи, ‘ако би ме – он вели – ненадна смрт нашла’.
Слава тебје показавшему нам свијет!
Хвала ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога твојега свијета удостојио извести и зраках једнога твојега дивнога сунца благословио напојити.
Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи на милионима и душом и тијелом украсио.
Колико ме од мога ђетинства твоје непостижимо величество топило у гмине божествене радости, удивиленија и велељепоте твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.
Твоје је слово све из ништа створило.
Твоме је закону све покорно.
Човјек је смртан и мора умријети.
Ја са надеждом ступам к твојему светилишту божественоме, којега сам свијету сјенуку назирао јоште с бријега којега су моји смртни кораци мјерили.
Ја на твој позив смирено идем или под твојим лоном да вјечни сан боравим или у хорове бесмртне да те вјечно славим.
Ако ми се сада догоди да умрем, овај начин посље себе остављам:
- За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина а мојега синовца. Њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу свеколико моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини способан народом управљати.
- Новци који су ми у Економ. банку у Петробургу, од којих су облигације у Мин. иностраних дјел. њих остављам народу црногорскоме, то јест да су народње, а добит од њих да прима владика који био и за исту добит да им купује праха да бране свободу, а гладне године да купује за исте новце жито и без паре и динара да га дијели сиротињи црногорској и брдској, али нико никада да речене новце не може из банка узети но вјечно да у њему остају, само добићу да се ползују.
- За новце који су ми у Бечу 50 хиљадах фиоринах у барона Сине, а толико управо у г-на Тирке, добит с ове сто хиљадах фиоринах остављам родитељима и двјема сестрама да исту добит уживају док су они четворо живи а пошто ми се преставе и родитељи и обје сестре онда паре остају за народ црногорски на исти начин како и оне што су у банку петробургску, зато молим министерство мојега покровитеља, како бих се ја преставио да прими облигације од овијех новацах у Бечу и да пренесе исте новце код онијех у Петробургу, да не би погинуле јадноме народу црногорскоме.
- 50 хиљадах форинтих од рачуна од жита, које су ми у мојега брата Пера, нека их мој брат Перо раздава народу и купи од народа на онај лаки начин како сам ја уредио, а по смрти мојега брата нека се спреме у петробургску банку ђе су и прочи моји новци пак се нека с њином добићу поступа на исти начин како с добићу првијех а у главу њину да нико не смије таћи, но нека вјечно у банку стоји да би се колико-толико прискочило у нужди кукавоме но у исто доба и витешкоме народу црногорскоме.
- 40 хиљадах форинтих које су у каси гвозденој на Цетињу они се нека за нужде народње троше како виде мој насљедник и мој брат Перо. Ко ишта од овога овђе уписанога преиначи био му црн образ пред људима и јаросни се суд Божи над њим извршио за ту грдну неправду коју би пред лицем неба и земље учинио. Овај се тастаменат у оригиналу оставља у консулат руски у Дубровнику за вишу сигурност и точност.
Влад. Црногорски
П. П. Његош
Прчањ, 20. маја 1850.
