У фебруару 1972. тадашњи амерички председник Ричард Никсон отишао је у седмодневну званичну посету Кини којом су након скоро четврт века прекида дипломатских односа између две државе постављени темељи за њихово обнављање. За Вашингтон је то био идеалан начин да продуби размирице између СССР-а и Кине и ослаби комунизам у свету.
У последњој недељи фебруара 1972. године, током посете председника Ричарда Никсона Шангају, Хангџоуу и Пекингу остварено је историјско зближавање између НР Кине и САД, којим је отворен пут за нормализацију односа између две земље 1979. и политичко и економско отварање Кине према свету.
Никсонову посету Кини припремио је државни секретар (министар спољних послова) Хенри Кисинџер, који је захваљујући томе ушао у историју америчке и светске дипломатије – удруживање Вашингтона и Пекинга био је мајсторски потез усмерен на слабљење за Американце најопаснијег хладноратовског ривала Совјетског Савеза.
Захваљујући отопљавању односа с Пекингом, америчке прислушне станице биле су постављење у кинеској провинцији Синђан уз границу с највећом државом света, а елита у срцу смртоносног непријатеља комунизма Вашингтону дошла је у ситуацију да може себи да приушти да се шали како уз себе има више комуниста него Москва, алудирајући на бројност кинеске популације.
Кинеско-совјетски сукоб
Кина и Совјетски Савез су 1969. били на ивици рата након неколико пограничних окршаја на потезу између Синђана и Манџурије у којима је погинуло више стотина војника. Совјети су настојали да издејствују једногласну осуду Кине од стране чланица Варшавског пакта, у чему их је омео румунски председник Николаје Чаушеску, који је одбио иницијативу Леонида Брежњева да се потпише заједничка изјава.
Дипломате из Москве путовале су у Њу Делхи како би оформиле војнополитички савез с Индијом усмерен против Кине, па чак и покушале да убеде севернокорејског лидера Ким Ил Сунга да окрене леђа Пекингу који га је у Корејском рату спасао потпуне пропасти.
Штавише, неспоразуми између Пекинга и Москве нису били само територијалне природе. Остарели кинески лидер Мао Цетунг и његови сарадници сматрали су да су у СССР-у након смрти Стаљина на површину испливале ревизионистичке снаге које негирају изворни марксизам и лењинизам, па је од средине педесетих постојао и идеолошки анимозитет, који се убрзо преточио у геополитички ривалитет у вези с тим која од две државе треба бити предводник комунизма у свету.
Сам Мао одраније је био незадовољан третманом који је добијао од Комунистичке партије СССР-а пре и током Другог светског рата, јер му је ова издавала разне диктате и упутства, те спутавала његове амбиције, убеђујући га да сарађује с капиталистичким снагама Чанг Кајшека како би кинески отпор јапанском окупатору био јачи и везао за себе више његових трупа.
То је Совјетском Савезу одговарало јер је могао бити сигуран да Токио, који је био жељан територијалне експанзије и стварања пространог царства, неће окренути оштрицу према руским ресурсима у Источном Сибиру у време када је Москва све своје људске и материјалне ресурсе ангажовала у европском делу државе.
Обострана корист
Погоршање односа између Москве и Пекинга током шездесетих одлично је ишло на руку Американцима, који су против себе до тада имали и највећу и најмногољуднију земљу света, поготово што је и даље био у току рат у Вијетнаму.
И док су Американци ликовали што су успели да продубе раздор у комунистичком блоку и обезбеде војно-обавештајну сарадњу Пекинга, и власти у далекоисточној престоници су имале пуно разлога за задовољство.
Премијер Џоу Енлај и председник партије Мао су кроз преговоре с Кисинџером и Никсоном издејствовали признање владе у Пекингу као јединог легитимног политичког представника целе Кине у међународним односима (1971), уклањање америчког нуклеарног оружја с Тајвана (1972) и потпуно повлачење америчких војника с тог пацифичког острва (1979).
Тиме је капиталистички режим Чанг Кајшека, који је са својим присталицама након пораза у кинеском грађанском рату пребегао на Тајван, изгубио место у Савету безбедности Уједињених нација и пао у политичку изолацију.
На жалост Пекинга, већ исте 1979. године администрација председника Картера одобрила је продају америчког оружја Тајвану, чиме је у пракси настављено америчко супротстављање жељи матице Кине да поврати контролу над одбеглом острвском провинцијом.
Од отопљења до захлађења
Сада када у водама уз азијски континент практично влада нови Хладни рат између Пекинга и Вашингтона и његових савезника у којем војни бродови, подморнице и ројеви авиона демонстрирају силу, испитују реакцију противника и увежбавају елементе ратних операција ради остваривања превласти над Јужним кинеским морем, Тајванским мореузом и, шире, западним Пацификом – приближивање идеолошких непријатеља постигнуто у значајној мери Никсоновом посетом пре тачно пет деценија изгледа јалово, па и иронично.
Поједини западни коментатори, као симболичну илустрацију те чињенице, истичу да педесетогодишњица Никсоновог пута у Кину, који се у САД доживљава као, по историјском значају, најважнија посета једног америчког лидера иностранству, пролази у сенци недавног разговора руског председника Владимира Путина и председника Си Ђинпинга у престоници најмногољудније земље света.
То ново партнерство Кине и Русије потиснуло је традиционални сусрет између америчких и кинеских дипломата којим су у прошлости обележаване годишњице стратешке посете Никсона Пекингу.
То је природно, јер гледано из Пекинга, нема краја провокацијама и мешању Вашингтона у унутрашња питања Кине. Њој се с Капитол хила замера не само кршење људских права и слобода на Тибету и у Хонгконгу, већ јој се на терет ставља и „геноцид“ над Ујгурима у провинцији Синђан.
Вашингтон прекорева Пекинг не само за одговорност коју наводно има у вези са „пуштањем новог коронавируса“, већ и за намеру да силом заузме Тајван и противправно присвоји територије у Јужном кинеском мору и тако наруши принцип слободне навигације у међународним водама.
Од времена администрације председника Трампа, деценијски заговорник слободног тржишта и трговине Вашингтон гуши међународне економске активности тарифама на увоз из Кине. САД такође последњих година интензивирају и војне вежбе у морима уз кинеску обалу са својим азијским и НАТО савезницима.
Педесет година доцније, дакле, отопљавање односа између Вашингтона и Пекинга из седамдесетих се чини више као пролазна аномалија него као историјски преокрет.
Иља Муслин
Извор: РТС
