Аутори: Божо Копривица и Миодраг Раичевић
У постоперационом расположењу (субдурални хематом на мозгу) читам на прескок, дијагонално. Шта ми дође под руку. Прелећем по насловима хаотичне кућне библиотеке.
Ајант је мој омиљени антички јунак. Редак сват који одбија очев савет да пред битку тражи помоћ богова.
Одбио је помоћ богиње Атене: Помози другим ратницима, овде где ја стојим/противник неће проћи. Ја ћу то сам обавити. Ајант по јунаштву стоји уз бок Ахилеју.
Кад је Ахилеј погинуо, Ајант је пожелео његово оружје. Знао је да по заслузи њему припада. Богови су се одлучили за Одисеја. Ајант је пао у јарост, а у лудило га је одвела Атена. Њен љубимац био је Одисеј.
Богови не трпе охолост јунака. Помраченог ума, поклао је стадо оваца мислећи да су његови непријатељи. Један ован је бичеван као да је Одисеј.
Да би га посрамила, Атена му је вратила разум да види шта је учинио.
Свако остане сам у свом болу.
Потрошио сам много речи да би дошао до некаквог финала. Ха, финала! Прелиставам Антологију италијанске поезије XX века коју је саставио Данте Мафија.
Да бих украо неки стих за међунаслов у есеју о роману Вријеме које се удаљава Мирка Ковача. И ево у том прелиставању песме Ајант, да ми помогне.
Песму је написао Виченцо Кардарели. Како песник, између толико богова и јунака, после толико столећа враћа дуг славном ратнику.
Ајант се убио тачно у подне пркосећи боговима. Желео је да оде у царство сена у часу кад није имао сенку. Ајантова крв цветала је у мојој обитељи.
Виченцо Кардарели бира најправеднијег, немилосрдног и најмоћнијег судију. Стих: Никакав бог да те штити/ни слава без премца да ти се осмехне,/само те јунаштво твоје пратило/Грци ти ону једну што пожеле награду ускратише;/оружје Ахила/вешта варалица/преоте га,/али море њему га узе.
А милосрдни/талас, талас несталне ћуди, али кадар/да мирније суди од људи, да траје/дуже но срећа,/на твоју хумку најзад га положи.
Волео бих да је Ајантова хумка сад на обали његове Саламине.
И волим што ни Зевс не може помоћи Атени, која је пала у божанску јарост. Можда пређе на бромазепам.
Атена је угашен вулкан. Ајант је смрт која живи. Оставио је своје снове, своју правду у мојим венама. На Ајантовој хумци море свира на усној хармоници. Миодраг Раичевић свира блуз у песми Длан & лопата:
Увек се са сетом сећам
времена кад сам усхићен,
чепркао по себи,
(себи бејах најдражи врт),
тражећи речи које би
појасниле неке ствари.
Сад видим: осим доста лишћа
у тим стиховима
ничег није било.
Ах, нимало нежности:
длан и лопата!
Стога дадох да ми на плочи
(под којом ћу почивати ведар)
уклешу неколико речи:
„Писао је песме с искреном
намером да их читају сви, и не би
престао, макар их не читао нико!“
Извор: Феномени
