Његово стваралаштво свједочи о ријеткој спремности да се преиспитају устаљене границе умјетности и да се њен простор прошири на само искуство живота.
Пише: Кристина Сенић
Оно што води и вуче свијет, нису локомотиве, него идеје. (Виктор Иго)
У историји црногорске умјетности Илија Шошкић заузима особено мјесто, не само по изузетности свог умјетничког пута већ и по дубини и досљедности којом је учествовао у једном од најузбудљивијих раздобља европске неоавангарде. Његово стваралаштво, обликовано између црногорског културног насљеђа и међународне умјетничке сцене, свједочи о ријеткој спремности да се преиспитају устаљене границе умјетности и да се њен простор прошири на само искуство живота. За Шошкића умјетност никада није била искључиво питање форме, већ интелектуалног става, личне одговорности и слободе стваралачког чина. Зато једногласна одлука жирија од 14. октобра 2026. године да му додијели државну награду “Петар Лубарда” има посебну културну и историјску тежину. Она представља признање умјетнику чије је дјело одавно превазишло националне оквире, али истовремено и драгоцјен тренутак у којем црногорска култура препознаје и вреднује један од својих најаутентичнијих доприноса савременој европској умјетности.
Шошкићев опус припада историји европске неоавангарде, али је истовремено неодвојив од културне историје Црне Горе. Та двострука припадност није резултат накнадног повезивања међународно афирмисаног имена са његовим поријеклом, већ је саставни дио умјетничког језика који је сазријевао између различитих искустава, образовања и друштвених околности. Формиран у Херцег Новом и Београду, а потом у Италији, у коју одлази 1969. године, Шошкић улази у вријеме када се радикално преиспитују дотадашње представе о слици, скулптури, ауторству и стваралачкој аутономији. Умјесто да нови језик само преузме, он га обликује из властите, препознатљиве интелектуалне и егзистенцијалне позиције.
Синиша Вуковић: Од петраркистичког зазива до покорничког псалма
Крајем шездесетих и током седамдесетих година 20. вијека, умјетност све одлучније напушта увјерење да је њена вриједност првенствено садржана у довршеном, материјално постојаном предмету. Концептуалне праксе, arte povera и body art помјерају тежиште према идеји, процесу, гесту и непосредном искуству. У том историјском преображају Шошкићева улога огледа се у способности да из међусобног односа тијела, материје и мишљења изгради нарочиту поетику: аскетску у средствима, захтјевну у значењу, а често изузетно снажну у емоционалном дејству. Ријеч је о умјетности која се не обраћа само оку, већ ангажује памћење, савјест и свијест о коначности људског искуства.
Посебну тежину тој поетици даје чињеница да Шошкић никада није одвојио умјетничку одлуку од личног става. Шошкићева склоност радикалном експерименту није била естетска поза нити тежња према новини по сваку цијену, она проистиче из увјерења да умјетност, да би сачувала смисао, мора располагати правом на отпор готовим дефиницијама, идеолошким поједностављењима и комерцијалним императивима.
У таквом схватању умјетник је носилац одговорности за чин, за његово трајање и за посљедице које тај чин оставља у свијести других. Зато се у Шошкићевом раду естетско и етичко не могу раздвојити без губитка његовог суштинског значења.
Његово искуство спортисте, некадашњег такмичара у бацању кладива, овдје пружа занимљив биографски кључ, заједнички су им свијест о енергији, прецизности и времену, као и сазнање да и најмањи покрет може имати пресудну посљедицу. У перформансу се, међутим, та физичка дисциплина преноси у сасвим друго поље. Гест престаје да буде мјерљив само резултатом; постаје питање смисла, границе и слободне воље.
Антологијски перформанс “Максимална енергија – минимално вријеме” из 1975. године показује о каквој је умјетничкој интелигенцији ријеч. Шошкић у кратком, интензивном чину испаљује хице из револвера, док се у његовој другој руци налази млијеко. Сусрет два наизглед неспојива поретка – елемента који асоцира на почетак живота и радње која призива његову могућност прекида. Шошкић отвара стање изузетне напетости између стварања и разарања, трајања и тренутка, контроле и неизвјесности. Снага рада огледа се у прецизности са којом умјетник читаво једно егзистенцијално питање сабија у неколико секунди.
У том дјелу вријеме постаје подједнако важан материјал као тијело или предмет. Енергија не означава само физички интензитет, већ и згуснутост значења која надживљава кратко трајање самог чина. Управо због тога овај перформанс остаје отворен за нова тумачења. У њему се могу препознати одјеци револуционарних идеала, искуство историјског разочарања, питање људске рањивости или парадокс умјетничке одлуке која се истовремено потврђује и излаже сумњи. Његова важност за европску историју перформанса произлази из способности да интензитет једног догађаја претвори у дуготрајни мисаони изазов.
Ентони Оливер Скот: Противотров за наше доба бескрајног скроловања
Другу, на први поглед тишу страну Шошкићевог језика чине живе слике и акције у којима се снажан спољашњи гест повлачи пред присуством, мировањем или издржљивошћу. Ту се радикалност не мјери буком нити физичким ризиком. Понекад је довољно поставити тијело у особен однос према околини да се промијени читав режим посматрања. Човјек тада није господар призора, него његов саставни и пролазни елемент. Такав приступ чини Шошкића посебно значајним за разумијевање оних умјетничких пракси које одбијају строгу подјелу на дјело и живот. Његов идентитет извођача не потискује идентитет мислиоца: они се развијају истовремено, у јединственом стваралачком поступку.
И поред изразите важности непосредног извођења, Шошкићев рад не остаје заробљен у једнократности догађаја. Фотографија, видео-запис и умјетников властити исказ могу сачувати његов траг, али не могу замијенити првобитно искуство присуства. Између чина и документа настаје нова, сложена временска дистанца: оно што је у тренутку настанка било пролазно постаје предмет накнадног читања, сјећања и историјског вредновања. Ова особина његовог опуса посебно је важна за историју умјетности јер од истраживача тражи да разликује саму акцију од слика које су о њој остале.
Важан заокрет у његовом раду представља све интензивније бављење елементарним материјалима, геометријом и симболичким структурама. Земља, камен, со, метал и органска материја код њега немају улогу егзотичне текстуре. Њихова физичка својства, тежина, ломљивост, постојаност, растварање, постају дио самог мишљења. Круг и спирала упућују на кретање и повратак, на вријеме које није увијек линеарно. Понављање уводи ритам, док сведена форма изоштрава пажњу према невидљивим односима. У том споју рационалне организације и готово архаичног искуства материје налази се једна од препознатљивих особености његовог опуса. Минималност облика није минималност садржаја, већ начин да се садржају омогући већа концентрација.
У концептуалним цјелинама попут “С.А.Т.О.Р.” посебну улогу имају језик, знак и логичка структура. Шошкић не третира знак као неутралну ознаку нечега што му претходи. Он испитује како знак настаје, како се понавља и у којем тренутку почиње да дјелује независно од устаљеног значења. Одатле потиче изразита интелектуална дисциплина његове умјетности, њена филозофска димензија није накнадно додата визуелном изразу. Присутна је већ у избору поступка, у односу између ћутања и исказа, видљивог и замишљеног.
Однос према знању у Шошкићевом раду остаје притом изразито самосталан. Математички односи, језички обрасци и филозофски појмови нису позајмљени да би се умјетности обезбиједио привид научне егзактности. Они постају средство провјере граница перцепције. Строга форма и неизвјесност тумачења постоје истовремено: што је композиција сведенија, то пажљивије уочавамо разлику између онога што заиста видимо и онога што јој својим искуством приписујемо. Управо та разлика омогућава да његов рад остане интелектуално жив. Умјетник не наступа као ауторитет који гледаоце води према коначној истини, него као стваралац који има повјерење у сложеност питања.
За разумијевање Шошкићевог значаја у Црној Гори нарочито је драгоцјено дјело “Корота и суша” из 1986. године. Већ његов наслов отвара дубоко укоријењене слојеве заједничког искуства: жалост, оскудицу, одсуство, издржавање. Ипак, Шошкић тим појмовима не прилази као илустратор обичаја нити као тумач унапријед одређене националне симболике. Он их издваја из дословног контекста и обликује у мисаоне и материјалне односе. Корота тако постаје питање памћења и губитка, а суша питање границе, одсуства и чекања. Локално искуство задржава своју густину, али се ослобађа затворености. Управо у тој способности преображаја традиције у универзално разумљив умјетнички говор огледа се дубина његове везе са Црном Гором.
Шошкић не припада оним ауторима код којих се завичај потврђује сталним понављањем препознатљивих мотива. Његова веза са Црном Гором сложенија је и, у умјетничком смислу, драгоцјенија. Огледа се у односу према елементарном, у озбиљности којом промишља људско достојанство и у способности да културно памћење ослободи терета дословности. Такав поступак не умањује важност идентитета, даје му савремени облик. Умјетник показује да припадност не мора ограничавати истраживање, као што ни космополитско искуство не мора поништити осјећај поријекла. Напротив, тек у отвореном односу са другим културама насљеђе добија прилику да открије своју стваралачку, а не само историјску вриједност.
Значај таквог стваралачког модела посебно се јасно види када се напусти навика да се умјетничка историја дијели на велике центре који производе идеје и мање средине које их са закашњењем прихватају. Шошкићева биографија оспорава управо ту поједностављену географију. Његово црногорско поријекло и европска умјетничка формација нису два одвојена идентитета између којих је морао да бира. Из њихове међусобне напетости развијао је глас који није могао бити замијењен туђим. За Црну Гору то значи много више од престижног имена на међународној сцени. То значи доказ да се из искуства мале културне средине може равноправно учествовати у обликовању питања која одређују читаву једну епоху умјетности.
Његовим радом проширује се сама представа о томе шта може чинити националну умјетничку историју. Уз сликарство, цртеж и скулптуру, равноправно у њену структуру улазе перформанс, концептуални поступак, умјетност понашања и рад са временом као изражајном категоријом. Шошкић је међу ствараоцима који су такве могућности отварали док оне још нису биле општеприхваћене. Његов примјер зато има и еманципаторску вриједност: потврђује да црногорска умјетност није само примала савремене импулсе из других средина, већ је преко својих аутора непосредно учествовала у њиховом обликовању.
То непосредно учешће посебно је значајно за генерације које су стварале послије њега. Утицај умјетника не мора се препознати у стилском опонашању или цитирању појединачног рада. Понекад се његов најдубљи траг види у промјени хоризонта могућег: у спознаји да умјетничко дјело може бити процес, искуство, интервенција, мисао, па чак и уздржавање од очекиваног чина. Шошкићево инсистирање на аутономији тако постаје важан оријентир за умјетнике проширених медија. Његово стваралаштво показује да се оригиналност не остварује одвајањем од историје, већ храброшћу да се у тој историји пронађе властито питање и да му се остане вјеран, упркос промјенама естетских тенденција и културних очекивања.
Посебност награде “Петар Лубарда” огледа се у томе што је она, по свом смислу, посвећена животном дјелу: цјелини рада која је већ показала трајну вриједност. У Шошкићевом случају та цјелина није једнолична. Њоме пролазе различите фазе, медији и мисаона интересовања, али их повезује изузетна унутрашња досљедност. Од радикалног перформанса до сведене знаковне форме развија се иста потреба да се испитају границе видљивог, трајног и изрецивог. Управо у тој досљедности огледа се и дубљи смисао одлуке да награда “Петар Лубарда” за 2026. годину припадне Илији Шошкићу. На предлог селекторке Милице Безмаревић, признање му је једногласно додијелио жири којим је предсједавала Љиљана Зековић, а у чијем су саставу били мр Павле Пејовић, мр Јелена Томашевић, др Маја Ђурић и Љиљана Караџић. Препозната је вриједност стваралаштва које се не може свести на појединачна остварења. Ријеч је о признатом умјетничком путу чији значај произлази из дуготрајности, аутентичности и непрекидног преиспитивања самих могућности умјетности.
Име Петра Лубарде даје том признању нарочиту симболичку дубину. Између Лубардиног сликарства и Шошкићевих проширених медија постоје очигледне разлике; управо због тога њихово повезивање може бити плодотворно. Лубарда је слободу проналазио у снази сликарске материје, у трансформацији пејзажног и историјског искуства у аутономни језик боје. Шошкић је исту вриједност слободе тражио онда када се одустајало од повлашћеног положаја слике, када су тијело, вријеме и мисао постајали равноправни носиоци умјетничког израза. Сродност тих путева није формална него стваралачка: оба аутора показала су да умјетност Црне Горе свој највиши домет остварује када превазиђе захтјев да буде препознатљива по унапријед задатом обрасцу.
У томе је и разлог због којег се признање Шошкићу може сматрати посебно заслуженим. Није довољно рећи да је ријеч о међународно познатом умјетнику; то јесте важна чињеница, али није суштина његове величине. Пресудније је то што је деценијама бранио могућност да умјетност остане независно поље мишљења, чак и када је таква независност подразумијевала ризик, издвојеност или одрицање од једноставне потврде успјеха. Умјетников опус посједује ријетку способност да истовремено припада одређеној историјској епохи и остане отворен према питањима садашњости. Умјетнички рад који је настајао из отпора готовим значењима данас је управо због тога постао трајна вриједност.
Награда, међутим, има смисла и као обавеза културе која је додјељује. Шошкићево дјело заслужује систематична истраживања, поуздану документацију, пажљиво тумачење и присуство у образовању нових нараштаја. То није питање церемонијалног односа према великом имену, него тачности наше културне самосвијести. Без таквог рада једна важна димензија црногорске умјетности остала би недовољно освијетљена: она која је од најранијих експерименталних пракси говорила језиком међународне савремености. Признати Шошкићу заслужено мјесто значи прихватити да баштина није само оно што смо наслиједили, већ и оно што смо имали храбрости да промијенимо.
Одлука о награди “Петар Лубарда” за 2026. годину зато се може разумјети као чин умјетничко-историјске правде, али и као потврда зрелости црногорске културе. Илија Шошкић је велики умјетник не само зато што је своје поријекло учинио видљивим у свијету, већ и зато што је из властитог искуства створио језик способан да говори о темељним питањима савременог човјека. Тиме је Црној Гори дао много више од међународне препознатљивости: показао је да њена умјетност има право на експеримент, сложеност, интелектуалну независност и универзални домет. Награда која му је додијељена одговара управо том доприносу. Она не ствара његов значај, она га, напокон и сасвим оправдано, јавно потврђује.
Извор: Вијести
