Piše: Zoran Janković
Razum i osećajnost, režija Džordžija Oukli
Šta je savremeni film bez kontroverze, sve i da se brzo ispostavi da je ona jalova, promašena, a kanda i posve besmislena? Ovako je to krenulo – juna meseca holivudski studio (mahom usredsređen na nezavisni i umetnički validniji film) “Fokus Fičers” predočio je trejler za novu filmsku adaptaciju bestselera Džejn Ostin Razum i osećajnost, i brzo je krenula poslovična halabuka, praćena jednako poslovičnom prašinom. Naime, ostinovci puristi su već na osnovu trejlera zamerili rediteljki Džordžiji Oukli podosta toga. Na primer, kostimi su netačni, dame bi trebalo da nose haljine znatno podignutijeg struka i izraženijeg pada.
Fruzure su bezmalo prevratničke i jertičke, jer umesto umiljatih i uređenih lokni dominariju spuštene, pa i nezauzdane ravnije damske kose, majka je po izgledu nedodustivo bliska sa svojim kćerima, koje u romanu imaju 19, odnosno 16 ili 17 godina, a lik nepopravljivo suzdržanog pukovnika ovde je vidno skočniji i srčaniji, a uz to nosi i bradu… Na sve to rediteljka Oukli, koja se pre nekoliko godina snažno preporučila vrsnom i poprilično turobnom britanskom retro šik kvir dramom Blue Jean, na te i srodne prigovore jasno je i odrešito odgovorila i poručila da je ona pri stvaranju osnovnog tona i idejnog tkiva ove nove ekranizacije na umu imala temeljnu defetišizaciju predloška Džejn Ostin i sveta prikazanog u njemu.
I upravo tako – defetišizacija je ključna reč pri dekodiranju pristupa Džordžije Oukli u slučaju ove odlične filmske adaptacije. Naime, Oukli je ovde ostala verna ključnim postavkama i odrednicama i romana i sveta i čitave mitopoetike Džejn Ostin, dok je na drugoj strani implicitno potcrtala neke druge aspekte, pomogavši pritom akterima priče Razuma i osećajnosti da se u izvesnom smislu emancipuju od očekivanja gledalaca odanih isključivo najuvreženijim pristupima.
Do tog cilja došla je održavajući krajnje delikatnu ravnotežu između te dve dimenzije autorske misije. Osnovna idejna konstrukcija ovog dela Džejn Ostin, kao i drugih njenih dela uostalom, lako se može razumeti budući da njena proza i mikrouniverzum toga doba, kao i društvene klase unutar koje se naprosto sudaraju protagonisti, nužno mora da sadrži sledeće udarne motive: ljubavnu vrtešku, klaustrofobiju u prikazu opterećenja koje neizostavno nose nastojanja aktera da opstanu u društvenoj klasi u kojoj su rođeni, a iz koje kismetskom lutrijom katkad mogu i da ispadnu, te meritokratski jasno pozicionirana i intonirana završnica u kojoj srećan ishod sleduje isključivo ukoliko akteri priče nauče i dokažu da su kadri da pobede, zauzdaju i potisnu vlastite slabosti (na primer, razum i osećajnost, odnosno gordost i predrasude).
Sve to je prisutno i postavljeno u preciznoj međusobnoj razmeri: ljubavna vrteška se okreće zadovoljavajućom brzinom (ova filmska verzija ima besprekoran ritam, kao i izrazito konsekventno pripovedanje kroz minuciozno odrađena tri čina), gledalac (naravno, isključivo onaj dobronameran i nimalo ciničan prema toj i takvoj vrsti sadržaja) može da oseti nelagodu i teskobu pokušaja opstanka u strogo kodiranoj društvenoj klasi, a meritokratski srećan ishod je nešto što je autorka, nakon niza diskretnih intervencija, u delo sprovela sa podosta takta i elegancije. U tom pogledu Razum i osećajnost očitava više odanosti duhu proze Džejn Ostin u odnosu na prethodne ekranizacije, na primer bioskopsku varijantu u režiji Anga Lija i po scenariju Eme Tompson, koja je poznatu priču prevela na teritoriju poletne i poprilično bezbrižne komedije naravi, dok je za televizijsku verziju od pre dvadesetak godina odabrala podžanr retro šik romansi sa naglaskom na oprobanim kostimografsko-vlasuljarskim rešenjima.
Međutim, ono što ovu ekranizaciju izdvaja, pa onda i čini sasmosvojnim filmskim umetničkim delom u ovoj brzpoteznoj 2026. godini, jesu suptilne intervencije i na vizuelnom i na značenjskom planu. Kao što je već istaknuto, rediteljka Džordžija Oukli je u naletu defetišizacije vizuelno oslobodila aktere, dopustivši im da iluziju punoće bivstvovanja dosegnu i uz pomoć nesavršenog izgleda i možda nedostatne (auto)stilizacije, a da nema ama baš nikakvog neumesmo-neodmerenog radikalizma koji bi razorio taj Ostinlend.
S druge strane, mlade akterke i njihovi sateliti (strašljiva majka, daleka rođaka sklona neustrašivom provodadžisanju) i dalje su snažno usredsređeni na mitove velikih ljubavi za život ceo, ili barem na dobru i smislenu udaju uz mogućnost produžetka sna o blagodetima pasivnih prihoda. Oukli mudro odbija da polemiše sa takvim svetonazorima, ona ne preispituje i ne prekoreva svoje junake, već nas znalački i tihim glasom podseća na ono univerzalno, na ono što je zajednički sadržatelj protagonista Razuma i osećajnosti i nas sadašnjih: poriv za ljubavlju, spokojem, sitnim rasdostima i nadasve opstanku pred udarima uvek hirovitog fatuma. U tom svom aspektu je Razum i osećajnost u viđenju Džordžije Oukli i pritajeno političan, jer priču o preživljavanju vraća njenom korenu, istrajnom vitalizmu najopštijeg i, samim tim, najljudskijeg tipa.
Kolorit filma je zagasitijih tonova nego što obično biva u slučaju ekranizacija značajnih dela te epohe, montaža je raznovrsna a opet i ciljano diskretna, nema ama baš nijedne slabe karike u kreacijama razigranog i nadahnutog glumačkog ansambla, te je opšti utisak dosta blizu samom središtu mete, s tim da ovaj film u asocijativnom smislu jasno ukazuje šta sve to nije valjalo s potpuno promašenom ekranizacijom Orkanskih visova (po delu Emili Bronte) s početka ove iste kalendarske godine.
Izvor: Vreme
