Пише: Миодраг Марковић
Када сунце тихо зајезди иза тмине и својим дугим, танким зрацима посљедњи пут њежно пребере по крошњама дрвећа, тежећи умирујућим сновима и угодним ријечима за лаку ноћ, запитате ли се колико дјеце оде у снове без шоље млијека, мајчиног пољупца и очевог миловања по коси. Многима је и то посљедњи пут.
Свијет се одавно претворио у једну авлију, без катарзе и самилости, сводећи своју функционалност на профит и бесрамни статистички податак. Наши микросвјетови нису ништа другачији, само што су нам плића блатњава дворишта, али су и даље у тој сконцентрисаној животној каљузи на развалини вјекова, мисли остале окамењене у далекој прошлости и залуђивања у данашњости.
Футуристичка прокламована обећања су само још један низ мртвих слика на живој ријечи. Осликати исту, распаљеним нотама, желећи осванути у неком новом свемиру, свој авантуристички допринос дао је и Ненад Марић на начин умјетника који ординира музиком у свом изваљаном спјеву на један пристрасан, но разуман начин. Његова интима прожета кроз стихове има само један циљ: разбудити успаване, ожарити нихилисте и понудити жељу тромима да већ једном потрче кроз властити живот.
Дугоочекивани албум на винилу се коначно појавио и то као дупли албум у издању Croatia Records. У свом коначном опредјељењу албум садржи 24 нумере.
Радује ме испуњено обећање аутора да је ипак изашао и дупли винил, према којима, иначе, гајим она права музичка осјећања из разлога што сам све ове године остао аналогни тип. Такође ме особито весели што је на самом албуму веома студиозно рађено, што су свирали тзв. живи људи, не машине потпомогнуте рачунарским алатима, тако да и ову прилику користим да своје виђење изнесем као обичан припадник људског рода о истим савременицима који су чврсто загризли да истјерају то што су и жељели.
Његове нумере немају никакве везе са било каквим политиканством, помодарством, не сврставајући се на било коју страну, хотећи само да нас натјера да мислимо својом главом, свијет осматрамо властитим очима и нашим ногама газимо по животним стазама, да будемо оно што заиста и јесмо, а не оно што од нас неко други ствара. Не могу се отети утиску да је и сам разочаран, али и ако мало боље се загледа у оквире Авлије видјеће да су многе тарабе попадале, а да је читав низ иструлио и само чека да сконча свој вијек.
Албум отвара нумера већ добро позната, Добро Јутро Људи, а затвара тема Празно Вече. Сљедећа нумера на првој плочи је тема Странац. Њежна творевина, мало меланхолична тема, прелијеп склад клавира и дувачких инструмената, како изгледа када лажи прелију чашу смисла, какав је осјећај бити странац у властитим ципелама, то је суштина бесмисла.
Лагано, али сигурно Краљ Чачка нас увлачи у троминутну тему, наговјештавајући у ком смјеру теку стихови и музика даље. Како је тужно на својој земљи остати сам.
Затим слиједи нумера Дан За Ноћ, весела рокабили тема, са веома атрактивним средишњим дијелом гдје је сјајан соло наступ трубе. Тема Градови у вртлогу кабаретске музике граде се весели моменти нумере, умјереног ритма, даје сопствено виђење појма града и шта исти чини великим, а то свакако нијесу зидине и мноштво људи. У трећем дијелу нумере перфектан окршај соло гитаре одаје нескривено блуз расположење. Занимљива петоминутна епизода.
У Свој Родни Крај је шеста нумера на албуму, тиха клавирска тема у којој аутор објашњава зашто не жели да се врати тамо гдје је поникао, ненормалности су различите, али постоје свуда. Све је могуће, али то је избор онога који одлази или остаје.
Слиједи нумера Поведи Љубав Са Мном. Интересантан почетак са бубњевима у џез стилу. Лагана, инспиративна, упозоравајућа, једном ријечју тешка нумера у још тежим временима саткана. У тих четири минута смирености аутор види и реализује љубав на свој начин.
Сљедећа тема је Мјесец Ме На Игру Зове, нумера која вуче на карневалску фешту, одлична brass секција, уз сјајни текст, ангажована прича, жеља да се скину лични окови, а онда је лако заплесати и са мјесецем. Брза и динамична нумера са красним свршетком звона на крају. Замишљам и зашто.
Осма нумера на албуму носи наслов О Џони. Кантри нумера о причи о младићу савременог нашег локалног свијета, који сем срца ништа друго нема, а тако се труди да исплива, но у овом нашем неразумјевању личних слобода, остаје му само да научи да умре.
Следећа нумера је Плати Па Се Клати, весела, поучна пјесмица, као да је рађена за циркуску шатру овосавременог свијета. Све се своди на тешку рачуницу, ништа за бадава…
Слиједи Ја Лове Тебе, њежна тема, љубав на наш начин.
Идући сонг је Дајте Ми Кишобран гдје у нешто мање од три минута, експлозивног ритма, кишобран симболизује све, осим оне његове најпростије намере. На овим просторима увијек се било тешко одржати, а углавном се није имало гдје ни склонити. Врло, врло ангажована нумера.
Прву плочу затвара нумера Спаси Нас Од Нас, лагана нумера гдје опкројава срце, разум и глас, саркастична нумера, гдје се дувачки механизми и клавир фино допуњују. Заиста није се лако спасавати од себе самог, та уклета тежња да нам се лоше увијек добрим врати…
Другу плочу, на А страни, отвара нумера Амнестија, текст о опчињености губитника ходајући ка неком бољем свијету, сјајни лирски елементи дубоко скривени испод стихова уз гипкост оргуља дају посебан штимунг, веома интересантна нумера, гдје све сем заборава, овдје се плаћа…
Док Киша Пада је сљедећа нумера меланхоличарског типа гдје у пар минута поменуте теме текст лагано бриди испод правог значења ријечи, та небеска капа тешко да има друго значење до трезвеног заједништва.
1024 x 768 пиксела је блуз у стилу Том Ваитса из седамдесетих година гдје у пет минута приче нуди занимљиву тематику, али уз пажљиво слушање. Замислите себе у неком бару у раним јутарњим сатима…
Тражим Начин је у три минута надигравања клавира и вокала само још једна кратка сторија о пролазности свега. Тражи се начин да се пробуди…
Спавам У Шпајзу једноставна нумера која говори о слободи, без обзира на окружење. Динамична, весела и нумера која одише неком чежљивом надом. Са подоста кантри елемената, развученог класичног рокенрола, али све у духу самог аутора.
Сљедећа нумера Куда Иде Овај Свијет је кратка ангажована нумера у мање од два минута распеваног вокала и клавира.
Затим иде тема Луди Свијете, кратка амбициозна нумера, кабаретског типа, такође у мање од два минута, од умјерене до екстра брзе нумере, осјећа се да је крај урађен као у неком руско-етно моменту.
Шта Се То Десило Са Нама је осма нумера на другој плочи. Одлична блуз тема која се бави преиспитивањем нама самих. Петоминутни осврт уз клавир, brass секцију, као да ломи наш свакодневни живот. Можда и најљепши текст на албуму, свака ријеч је прецизно задата, нема скривених ријечи. Зато и боли.
Свак Тражи Љубавну Ствар је брза нумера гдје Краљ Чачка даје своје виђење љубавног заједништва. Соло гитара је урађена у стилу чувеног ББ Кинга, кратко и ефектно.
Затим слиједи већ добро позната нумера Хеј, Хеј Мама, Хеј, Хеј, Тата.
Претпоследња тема на албуму је Пјесма О Кукању, још једна пређашња нумера. Зборно кукање, без предузимања било чега конкретног. Развучена нумера, у музичком смислу осјећам као да је Луис Армстронг одсвирао трубу.
Албум затвара нумера Празно Вече. У пет и по минута даје слику и прилику садашњости, гдје људе није брига ни за шта. Гитара и вокал одишу компактности у откривању заласка сунца и препознавању сличности. Као да се жели рећи да има још нас који не мислимо усиљено, натегнуто, али да све то има своју цијену.
И из самог омота албума може се много штошта назрети. Неспорно је да је Краљ Чачка љубитељ црно-бијеле фотографије, свакако свјестан времена у коме живи, да из сивила фотографије само сјајем зрачи наслов албума, поглед у неизвјесност умјетника све говори. Једино је спуштена рампа у боји, а она сама за себе збори много више него што тишина у сутон лијеже.
Умјетник, имам утисак, као да стоји на дами изнад ријеке и гледа у исту са некаквом носталгичном дозом туге. Полеђина албума такође је одрађена у црно-бијелом маниру, а аутор као да се враћа кораком уназад, као да, не само да му је Празно вече неиспуњено на начин који би он желио, него да и тај ход којим одлази, више дјелује некако разочаравајуће но ношен било каквом надом. Он није уморан, он је жељан свјетлости и ваздуха, вјере у друге људе и заиста жели свим својим бићем осјетити укус праве слободе. Дизајн омота урадио је Драгомир Николић, а фотографије Микша Анђелић.
Текст и музика је дјело Ненада Марића, док је продукција самог албума и свих аранжмана остављена Марку Марићу, као немјерљивом и сигурном ослонцу. Оно што ми се посебно свидјело на албуму је веома пажљиво однегована дувачка секција, изузетно хармонично упакована и даје неко посебно надахнуће свеукупном албуму. Аранжмане за brass секцију урадио је Иван Илић. Албум Добро Јутро Људи издала је Croatia Records.
Ненадова, илити Краља Чачка, доза цинизма мјерљива је само са његовом духовитошћу и несвјесно оцртаном харизмом у стиховима који лагано на тихој ватри се пеку. Разваљени простори шуме у ушима као посљедње капи првих прољећних киша. Све је некако другачије, истанчаније и надахнутије, а опет некако далеко, још недокучиво и недодирљиво на онај начин на који пјесник жели да његове ријечи буду, не само схваћене, него и узвраћене. То неразумијевање нас самих, односно жеља да се не упуштамо у то да и друге, другачије од нас самих, схватимо, је она кушња која вијековима ствара трвење у самом људском роду. Урођена бахатост, истанчана свирепост и неспознаја рањивости живота је онај тас на ваги који у провалију гура. Био бих лицемјер када не бих рекао да нисам и сам пацке добио од петогодишњег унука, када сам га благо прекорио да ме не воли, на шта је он спремно одговорио да то није истина, да ме воли, али да га не разумијем. И у праву је. Не треба пуно да би се схватило да година производње и пређена километража нису ништа наспрам искрености и честитости.
Краљ Чачка има довољно, не само умјетничког искуства, већ и личног опстојаног даха, види се да је и сам живот дубоко у њему браздио све оне путељке које он свакако не би хтио имати. Но, оне су ту, свјестан је да освијетљеност пута води кроз мрак, да нема радости без неизрецивог бола, да, што је пут дужи, то је исти неизвјеснији, али да воља посљедња мора из самог човјека побјећи у изгнанство.
Пјесник осликан душом провинцијског завјета, Ненад Марић илити Краљ Чачка, у тишини лирике пламти као задњи вапај обесправљених, узнесен у кораку малог човјека опсједнутог мислима о сопственом постојању и ономе што би покушао бити. Три тачке послије сваког недовршеног стиха, говоре више но бујица ријечи низ таласе неограђених рјечних корита. Да, боље се види у тмини, но у унакрсној свјетлости дана. На кори дубинских мисли, само одсјаји трагова тишине. Дискретно тужни артист крочио је осмотрено на сцену. Тишина са његових усана уједала је за сваку изговорену ријеч и испирала свако зрно његове унутрашње визије о илузијама које је зидао око себе. Као ослијепљени кипар његове руке грубо су ваљале живот испред њега. Љепљиво, стидљиво и опечено капале су мисли низ језичке недоумице и испаравале ка тмурним облацима. Рафови његових чежњи били су празни и огољени. Чврсто је стајао на мјесту злочина своје умјетности, са уздахом дјечака који тек бира своје свјетове, гради машту на начин ускрснућа својих дјела, структурално преображен у избледјеле нити својих веза, без икаквих скрупула, као посљедњи гост на пиру без здравице и куцкања кристалним чашама.
Умор, као наратив угризле прошлости, исклесан је из лењости необуздане тишине, закопао је дубоко испод свих оних отровних стега против којих је пјевао низ омалене уличице сјећања којима је ходао, желећи, попут слијепог путника на рјечној лађи, да побиједи сопствени занос искрица које су му парале очи. Није то био сјај човјека који се будио из таме осаме, већ поглед пуме у мрклом мраку спреман на посљедњи одбрамбени додир. Не опраштајући никоме за неизговорене ријечи и неисказана дјела, као уснули поета шарао је ријечи низ жице од гитаре. Тако једноставно, весело-тужно и надахнуто, може само човјек који је давно, преиспитујући себе, убио звјер у свом лику и дао прилику да од других буде вољен, али и шансу да воли све оне људе који траже себе у недогледу својих недосљедности и животних промашаја.
Он није краљ у Недођији људских глупости, већ варварин у љуштури својих нагомиланих осјећања. Јецајући кроз осмијех датиране среће и скидајући вео са оцрњених мисли, пружио је прсте кроз додире наде у свијету који окамењен у свом пијанству иште милост од оних чија су чувства давно сахрањена у гробовима без икаквих обиљежја. Рађајући своје потомке без осјећаја стида и љубави, претворили су планету у мртвило стремљења и бездушних тирана којима је познат само језик силе и оштрица мача на папиру сагореле вјере. Он нема јаку карту у свом шпилу, сви његови бројеви простодушношћу зборе, али рјечитост његове мисли облаке у свемиру ваља.
Клошарски задах и ватромет бола низ падине изречених, а бесмислених покушаја, само му је изградило гард који се искључиво отрежњеном љубави може спустити. Не, не држи он исти зато што се жели нехајно одбранити, он из очију пуца и трује звјездану прашину, враћајући оне мостове што су их други рушили и заметали у дубокој раскалашној глупости и бахатости.
Увијек сам се питао је ли Он бољи као музичар, пјесник или сликар. Опсервације његових путева дале су одушак у свим областима умјетности кроз које се бори као слуга кихотских врела. Његове вјетрењаче су постојане, опипљиве и спремно чекају вјетар да их уздигне. Да ли је увијек суштински разумљив? Наравно да није, он и не тежи да буде схваћен и хваљен, његово изгнанство нуди руку и разум, његова кичица слаже боје онакве какве заиста и јесу, а не онакве какве бисмо их вољети видјети. Текстови његових пјесама немају заплет, истина је оно што води његове ријечи у ноте што боје наше душе. Богомдани таленат он не крчми у рогобатном обрачуну са неистомишљеницима, већ им указује на црту која их води до двери о којима сањају, о простом исказаном људском додиру под свакодневним, а не доживљеним достигнућима. Његове ријечи не опијају, оне тријезне, не сувише брзо, али индоктринација је загарантована, а противотрова нема.
И тако надахнут и мисаоно честит, слаже акорде у један стих који својом снагом разбија огледала што искривљену слику дају. Бити немоћан пред свијетом јачих је у реду, али бити очајник у сопственом тијелу је нешто што Краљ Чачка не дозвољава, како другима, тако и самом себи. Драж његових личних описа проистиче из друштвене фрустрације и он је свјестан да од истих не може утећи, те, ако је већ ту, неће подићи руке и истаћи бијелу заставу, но ће засукати рукаве и покушати још једном, и опет покушати и опет уздићи оно зрнце правдољубивости које чами у сваком човјеку. Његова топла ријеч лијечи, а музика превија све оне неизбјежне ране којима се свакодневно сакатимо у царству бескичмењака.
Занесен, али уједно и опрезан, његови сонгови крстаре овим поднебљем ненаметљиво и блажено, очекујући да његов албум на старом добром винилу и физички доспије у руке оних који су схватили да вријеме проведено са браћом Марић, Ненадом и Марком, не само да оплемењује душу, него и мисаоно заљечује све оне неизвидане ране на малим, обичним људима. Наравно да никада нећемо видјети сопствену величину, ако се не издигнемо изнад малих, ситних ствари које тако успјешно годинама гурамо под невидљиви ћилим. Музика Краља Чачка нуди сасвим другачији поглед на таласе којима се испира свакодневица. Те лагане крхотине дају се прилијепити, али биљег остаје. О тим, малим, а неодлучним људима у својој недореченој кретњи пјева поета, сликар и музичар. Коме шта треба, узеће од њега. Рука је испружена…
Сам албум Добро Јутро Људи је још увијек у настајању, недоречен у откровењу почетне жеље, али зато веома смислено активан, са извјесном дозом горчине, разочараности и сјете окован, но послије завршне нумере, котрљају се три тачкице, као неугасла нада да се може увијек брже, паметније и надахнутије. Исти тражи континуитет у слушању и онда би се могло разумјети и јутро у настајању. Послушајте албум пажљиво, у континуитету, од почетка до краја, и барем дјелимично разумјећете умјетника који је сваки стих, сваку ноту, уносећи на албум, желио подијелити са другима. То је тај његов умор видљив у погледу, али не и у гласу. О његовим животним ставовима све је речено…
Извор: РТВ Будва
