Пише: Мирољуб Стојановић
У новом остварењу легендарног аутора, магија је изостала и мало тога је остало од непоновљиве аутентичности Слободана Шијана.
Филм Слободана Шијана Буди Бог с нама, унеколико дели судбину филма Лордана Зафрановића Златни рез ’42: Дјеца Козаре. И на Шијанов филм се дуго чекало и он је, од тренутка када се веровало да је завршен, превалио дуг пут до београдских филмских екрана и најзад, као и Зафрановићев, премијерно је приказан на Фесту 2026. Тако је чекање објединило ове две филмске легенде до сусрета с публиком и, практично, било једина везивна карика између филмских великана.
За део љубитеља Шијановог опуса међу које спада и потписник, Буди Бог с нама остаје разочаравајући филм. Чини се да је у њему магија изостала и да је мало тога остало од непоновљиве Шијанове аутентичности. Направљен у славу српског филма, тачније Бошка Токина, великог српског интелектуалца, и снимања првог српског авангардног филма, Буди Бог с нама је у светлу Шијанове естетике непрепознатљив филм. Анахрон, конфузан, анемичан… Превише уроњен у локално да би поседовао универзалност неопходну за филмску корелацију с иностраном публиком, овај филм је у Шијановој каријери, рецимо, оно што је Змијско јаје било у свету Ингмара Бергмана. Када се подухватио Токина и његове епохе и када је у причу о Токиновом редитељском остварењу ушао са знатним претензијама, то више није био лични Шијанов филм, непретенциозан, урнебесан и допадљив на први поглед, толико различит од свих других српских филмова и редитељских потписа. Тако је и Бергман у Змијском јајету, изашавши из метафизичког оквира „бергмановштине“ (једне толико аутохтоне поетике), доживео пораз с материјом од које је хтео да направи драму, тамо где је простор већ увелико освојила трагедија. Притом, радећи још у туђем миљеу (Немачка у доба нацизма) и прилично проблематичном амбијенту. Шијан је, очито са сценаристичким дуом Биљаном Максић и Владимиром Манчићем, приступио раздобљу мање непознатом али више захтевном од оног који је Бергмана оптеретио немогућим бременом.
Само што његова, односно Токинова епоха остаје, показало се, превише сложена и понекад у филму тешка за разумевање. Реконструкција златног филмског доба двадесетих година прошлог века, подразумевала је брижљиво разрађени наративни и драматуршки план, с наративним главним током који чини снимање филма и перипетије које се том приликом јављају. Споредно, епизодно, није требало да буде оптерећујуће у фабулирању. Међутим, потреба да се што више историјских ликова удене у филм (краљ Александар, кнез Павле…) учинила је управо супротно. Ови дигресивни токови филма, овај вишак историје, учинили су да филм трпи. Иако је Шијанов филм у свим сегментима замишљен као пре свега кореспондентан духу времена, деривати његовог филмског приповедања нису увек у функцији компактности и кохерентности.
Филм о снимању филма је био у једном важном периоду европског и светског филма омиљено тематско поље многих великих редитеља (Осам и по Федерика Фелинија, Америчка ноћ Франсоа Трифоа, Стање ствари Вима Вендерса…). Али Буди Бог с нама, иако из истог или сличног фолдера, данас и као тема и као стил делује потпуно passe. Филм потенцијално за адресате има ону филмофилску публику и кругове којих не само да је све мање, него фактички и не постоје. Име Бошка Токина данас је познато веома уском кругу људи у Србији. Није спорно да је он достојан сваког стваралачког чина који га реафирмише, па и играног филма, али је као иконички садржај некако подразумевајућа историјска фигура, обавезујуће опште место, што Шијанов филм не развија него узима као дато. Цитатност у филму, иначе значајна информатичка сигнализација сваког филма, не успева да нас придобије, а поготову не успева да нас разгали. Шта је рекао Сесил Б. Демил није више битно, чак ни саобразно структури овог филма. Није чак ни од чисто филмофилског значаја, сем ако цитат не доживимо као својеврсни редитељски екскурс схваћен као егибиционизам. Оваква употреба филмске историје не само понајпре, него једино говори о блиставом Шијановом (Токиновом) познавању светског филма.
Буди Бог с нама не поседује бриткост дијалога из претходних Шијанових остварења, поготово раних филмова, који се и данас цитирају и памте
И сам заплет филма, који се одвија на фону полицијског испитивања Бошка Токина (Милош Биковић) од стране полицијског чиновника (Горан Богдан), замишљен је да пре свега интензивира констелацију, односно да потцрта зазирање од филма (што резултира запленом снимљеног материјала а да он касније никад није пронађен), којем јесте похрлила интелектуална елита, али је његово неразумевање остало доминанта за добар део јавности.
Буди Бог с нама не поседује ни ону бриткост Шијанових дијалога из претходних, поготово раних филмова, који се и данас цитирају и памте. Оно што је некада била језичка инвенција сада је ишчилело. То што Шијанов филм никако не можемо да отчитамо као комедију без остатка, почива управо на његовој жанровској неопредељености. Мимо ауторске намере, Буди Бог с нама није хибридни жанровски филм у којем сви жанровски елементи (комедија, мистерија, филм детекције…) функционишу на мета нивоима. Тако се филм детекције смеши комедији, али је исто тако и урушава. Веома ретко се у филму може, у употреби елемената саспенса на пример, осетити присуство руке мајстора. Оно што је, такође, био Шијанов заштитни знак, а то су били његови глумци и како је он с њима радио и из њих извлачио максимум, не резултира у филму ниједном бриљирајућом глумачком креацијом. С инхерентно глумачког аспекта изостаје глумачка маестралност, као што је то случај у ранијим филмовима. Иако је број квалитетних глумаца у филму импресиван, многи од њих не надограђују своје улоге у односу на претходне, с којима су постали популарни и вољени. Ни Слобода Мићаловић, ни Горан Богдан, па чак ни Милош Биковић нису, сходно ликовима које тумаче, направили искорак из својих глумачких стандарда и нису донели ништа ново, с обзиром на формат.
Статус легенде у српском и регионалном филму који Шијану с правом припада, неће бити окрњен овим неуспелим филмом. Можда смо, на крају, превише критични према генију ствараоца, за кога знамо да уме и може боље.
Извор: Радар
