Piše: Milan Milošević
Pre sedamdeset pet godina DŽ. D. Selindžer, izašavši iz rata s posttraumatskim stresnim poremećajem, stekao je slavu bestselerom Lovac u raži, a njegov književni junak Holden Kolfild postao je alter ego “pobunjenika bez razloga” iz generacije “bebi bumera”. Potom se, izbegavajući publicitet kao “Greta Garbo književnosti”, osamio u kući blizu Korniša u Nju Hempširu, što je rasplamsavalo senzacionalističku znatiželju, tračeve i osvetničko pamćenje njemu bliskih; voleo je žene znatno mlađe od sebe i naglo je raskidao te veze; više od 50 godina pisao je kao da traga za prosvetljenjem, a ništa od toga nije objavljivao jer je to smatrao ugrožavanjem privatnosti. Umro je u 91. Njegov Holden Kolfild se u 75. dobro drži, kažu, zahvaljujući zumerima, domorocima interneta, među kojima Selinžerov jezik neobično snažno rezonuje
Rukopis Lovca u raži, čijih je šest ili više poglavlja bio završio pre nego što je kao G. I. kročio u Francusku, Selindžer je prvo ponudio “Njujorkeru”, na osnovu ugovora “o prvom pogledu” kojim se obavezao da nove priče ponudi ovom listu, tada snu svakog mladog pisca. Urednik se kolebao da li će objavljivanje takve priče u osetljivo vreme podsticati mlade ljude da beže iz škole i da li je taj Holden Kolfild lud.
LOVAC, PRETHODNIK BUNTOVNIKA BEZ RAZLOGA
Ipak, Lovca u raži je 16. jula 1951. objavila izdavačka kuća “Litl, Braun i kompanija”, čiji urednik je bio Džon Vudbern. Gotovo odmah nakon objavljivanja, postao je bestseler. Za života DŽ. D. Selindžera prodato je, kažu, šezdeset pet do sedamdeset miliona primeraka, što je više nego što je u Rusiji prodato Tolstojevih knjiga.
Kod nas je knjiga štampana iste godine, 1951, tada pod naslovom Lovac u žitu, u prevodu Nikole Kršića, a precizni Dragoslav Andrić se 1987. odlučio za tačniji prevod Lovac u raži.
Ovaj roman je 1951. objavljen kao knjiga za odrasle. U “Njujork tajmsu” hvaljen je kao “neobično briljantan”, a sedam meseci ostao je na “Tajmsovoj” listi bestselera.
Vilijam Fokner je obožavao tu knjigu. U vreme kada je objavljena, već je iščezavala posleratna radost pobednika, dobro ilustrovana na čuvenoj fotografiji poljupca mornara i devojke na njujorškom Tajms skveru.
Počinje Hladni rat. Izbija korejski sukob.
Ispostavlja se da su voljena deca roditelja Slavne generacije nervozna i nezadovoljna zbog izneverenih očekivanja. Selindžer je opisao tinejdžersku anksioznost pre nego što su se pojavili Elvis Prisli ili Džejms Din u ulozi buntovnika bez razloga.
Kao zalutali adolescent ranjene duše, Holden Kolfild nije bio sam u kulturi pedesetih godina 20. veka. O tome, svaka na svoj način, govore knjige Loše seme (1954) Vilijama Marča, Lolita (1955) Vladimira Nabokova, Buntovnik bez razloga Nikolasa Reja (1955) ili Zavođenje nevinih (1954) Frederika Vertama, koji je doveo do osnivanja Uprave za stripovski kodeks (Comic Code Authority, CCA)…
Ranjeno razočaranje tog Holdena Kolfilda, njegov doživljaj matorih lažnjaka, poredili su sa sopstvenim izneverenim očekivanjima mnogi od onih bebi bumera koji su rasli uz “Dži Aj Džoa” (G.I. Joe), plastičnu igračku od oko 29 cm, koju je kompanija proizvođača olovaka Hassenfeld Brothers nazvala po filmu iz 1945. The Story of G. I. Joe (Priča o G. I. Džou, običnom američkom vojniku), u kojem je glumio Robert Mičam.
U sledećoj deceniji, u promenjenoj kulturnoj klimi zbog rata u Vijetnamu, G. I. Joe je (privremeno) penzionisan kada je počeo kontrakulturni i politički talas tog generacijskog protesta tokom Leta ljubavi 1967. u Los Anđelesu, a nastavio se okupacijama nekoliko univerziteta i antiratnim marševima. U publikaciji Smitsonijana se beleži da je u kasnim 1960-im, usled porasta protivljenja vojsci, sam brend G. I. privremeno skrajnut.
Između 1961. i 1982. Lovac je bio najviše cenzurisana knjiga u srednjim školama i bibliotekama u Sjedinjenim Državama, a istovremeno druga knjiga o kojoj se najčešće predavalo u američkim javnim školama, zato što je taj roman govorio o adolescentnoj otuđenosti jezikom adolescenata.
Lovac u raži je osporavan uglavnom zbog Holdenovog vulgarnog slenga, potom zbog seksualnih referenci, zbog bogohuljenja, potkopavanja porodičnih vrednosti i moralnih kodeksa, podsticanja pobune, promocije pića, pušenja, laganja, promiskuiteta i seksualnog zlostavljanja. Tri člana školskog odbora u državi Vašington 1978. podržala su zabranu i tvrdila da je knjiga deo “opšte komunističke zavere”, što je možda bio eho makartizma koji se rasplamsavao 1950-ih. Cenzorska reakcija uglavnom nije prethodila ulasku Lovca u škole, već je pokušavala da ga izbaci iz već uspostavljene nastavne prakse.
Profesorka američkih studija na Kalifornijskom univerzitetu Pamela Hant Stajnl u eseju “Hladni strah: kontroverze oko cenzure romana Lovac u raži i američki karakter u posleratnom periodu” nalazi da, kada su početkom šezdesetih počele veće lokalne cenzorske kampanje, među 60 dokumentovanih slučajeva, Lovac je već bio obavezna lektira u 12 škola, preporučena lektira u 36, a prisutan u školskom sistemu u još 11.
Kasniji kritičari nisu propuštali da kažu da je Mark Dejvid Čepmen (1955), bivši psihijatrijski pacijent iz Honolulua koji je dva puta pokušao samoubistvo, kao i da legalno promeni ime u Holden Kolfild, 1980. ubio Džona Lenona, a kada je uhapšen, držao je primerak knjige Lovac u raži na kojoj je napisao “Ovo je moja izjava”. Jedan od takvih tipova Džon V. Hinkli mlađi je pokušao atentat na Ronalda Regana.
Adam Gopnik, pisac i esejista “Njujorkera”, kritikovao je Dejvida Šildsa i Šejna Salerna, autore veoma razglašene biografije Selindžer, zbog toga što insistiraju na tome da Čepmen nije bio samo ludi halucinant, već na svoj pogrešan način pronicljivi čitalac, koji reaguje na to što se u Lovcu u raži reč “ubija” pojavljuje sa zloslutnom učestalošću.
Po Gopniku, nijedan pisac ne bi mogao moralne pluseve i minuse tako uredno, po kolonama, da uredi i odvoji jedne od drugih kao Selindžer. Fibi, Debela Dama, Esme, nevinost i mala domaća prosvetljenja su dobre. Nasilje, vojska, okrutnost su loši.
Selindžer jeste očigledno bio oštećen ratom, kao i mnogi iz te generacije, ali tvrdnja da to “objašnjava” sve što je napisao posle toga, predstavlja “vrstu psihijatrije od pet centi koja daje loše ime sitnišu, nikelsima”, piše on.
OD POKUŠAJA DA BUDE PRIMEĆEN DO POKUŠAJA DA NESTANE
Džon Apdajk je primetio da je DŽ. D. Selindžer napisao remek-delo Lovac u raži, preporučujući čitaocima koji uživaju u knjizi da pozovu autora; zatim je proveo sledećih 20 godina izbegavajući telefon. Dejvid Šilds i Šejn Salerno, u biografiji Selindžer napisanoj na osnovu razgovora sa 200 Selindžerovih savremenika, pišu da je DŽ. D. Selindžer proveo deset godina pišući Lovca u raži, a da se do kraja života kajao zbog toga. Konačno, biograf Kenet Slavenski kaže da je DŽ. D. Selindžer proveo prvu trećinu života pokušavajući da bude primećen, a ostatak pokušavajući da nestane.
Lovac u raži je doneo Selindžeru trenutnu slavu za kojom je kao mladić́ vatreno žudeo, kada se na fakultetu hvalio svojim književnim talentom. Ali kada je uspeh postigao, brzo je shvatio da tu slavu ne želi. Odbio je da učestvuje u promociji i reklamiranju knjige, nije želeo ni da se ona pošalje recenzentima. Zahtevao je da se njegova fotografiju na zaštitnom omotu ukloni iz narednih izdanja, kao i svaka napomena o njegovom jevrejskom i irskom poreklu. Naredio je svom agentu da spali sva pisma obožavalaca.
Zaradio je 1948. nešto novca prodavši Darilu Zanuku filmska prava za svoju kratku priču Ujak Vigili u Konektikatu, koju je objavio u “Njujorkeru”, a na osnovu koje je snimljen sentimentalni film Moje ludo srce. Glavna glumica Suzan Hejvord bila je nominovana za Oskara, a naslovna pesma je osvojila Oskara, ali Selindžer je smatrao da je film toliko loš da više nikada nije bio ni u iskušenju da proda filmska prava.
Kada je Elija Kazan zatražio dozvolu da adaptira Lovca u raži za Brodvej, Selindžer je odbio, navodno uz obrazloženje da to Holden ne bi odobrio.
Kritičar “Njujork tajmsa” piše da je Lovac možda najčistiji primer velikog američkog romana, delimično i zato što nikada nije ekranizovan iako su svi, od Bilija Vajldera do Stivena Spilberga, pokušavali da obezbede prava.
GRETA GARBO KNJIŽEVNOSTI
Da bi se sklonio od publiciteta, otišao je u Englesku na dva meseca, sledeće godine na Floridu, pa potom u Meksiko.
Na svoj 34. rođendan, 1. januara 1953. Selindžer, koji je živeo u Istočnoj 57. ulici na Menhetnu, pobegao je iz književnog sveta na imanje od 90 hektara na šumovitom brdu u Kornišu, u Nju Hempširu, kao da ispunjava Holdenovu želju da sebi sagradi “malu kolibu negde sa novcem koji je zaradio i da tamo živi do kraja života”, daleko od “bilo kakvog prokletog glupog razgovora sa bilo kim”. Kuća u koju se preselio nije imala tekuću vodu, struju ni telefon.
U prvim mesecima u Kornišu družio se sa komšijama. “Njujork Tajms” citira devojku koja ga je upoznala u biblioteci Dartmuta sredinom 70-ih, a potom i ručala sa njim, koja je rekla da je Selindžer uglavnom pričao o svojoj makrobiotičkoj ishrani, holističkoj medicini i svojoj bašti.
Njegov dom je u početku bio otvoren za učenike srednje škole u susednom gradu Vindzoru, preko granice okruga u Vermontu. Kupovao bi im piće i obroke i često ih je kolima vraćao kući.
Njegovo prijateljstvo sa lokalnim tinejdžerkama završilo se kada ga je jedna od njih ubedila da razgovara sa njom za srednjoškolsku stranicu lokalnih novina “The Claremont Daily Eagle”. Na pitanje u intervjuu da li je Lovac u raži autobiografski roman, rekao je: “Moje detinjstvo je bilo veoma slično dečakovom iz knjige i bilo je veliko olakšanje pričati ljudima o tome.”
Kad se intervju pojavio na naslovnoj strani lokalnog lista, Selindžer je bio besan, osećao se izdanim i prekinuo je svaki kontakt sa tim tinejdžerima.
Što je više tražio privatnost, to je postajao slavniji, posebno nakon pojavljivanja na naslovnoj strani njuzmagazina “Tajm” 1961, na kojoj je njegov portret nacrtan jer nije dozvoljavao da bude fotografisan.
Godinama su novine, takoreći sporta radi, slale reportere u Nju Hempšir u nadi da će ga videti. Javljali su da Selindžer povremeno posećuje Vilijama Šona, urednika magazina “Njujorker”, samotnjaka sebi sličnom, ali da su u takvim prilikama izbegavali da sednu za Šonov uobičajeni (i veoma javni) sto u “Algonkinu”, nedaleko od Tajms skvera u Njujorku, čuvenom sastajalištu njujorških pisaca, novinara i urednika – već su se sastajali ispod sata u starom njujorškom hotelu “Biltmo”, kod Grand sentral stanice, mestu sastanka generacija učenika i studenata. Tu je i njegov književni junak Holden zakazao neki susret. Hoće reći da se krio u masi ljudi u Njujorku, na Menhetnu.
DŽ. D. Selindžer se neizbežno opisuje kao “najprivatniji čovek u Americi” (“Eskvajer”) ili “najprivatnija od književnih ličnosti” (“Njujork Tajms”). Američki onlajn magazin “Slejt” piše da je Selindžer postao Greta Garbo književnosti. Neki su ga poredili s Hauardom Hjuzom, milijarderom, investitorom, avijatičarom, filmskim producentom, režiserom, inženjerom i zavodnikom koji je slomio srce Ketrin Hepbern i Avi Gardner, a završio život u samoizolaciji i strahovima od bolesti.
“Slejt” piše da se Selindžer, kada je izgledalo da će biti zaboravljen, ponovo nakratko pojavljivao, samo da podseti javnost kako želi da ga ostave na miru.
Misterija kojom se okružio golicala je maštu njegovih poštovalaca. Selindžerolozi su neumorno, u odsustvu ikakvih stvarnih dokaza, umnožavali teorije o tome da godinama nije napisao ni reč; da je poput lika u romanu Stivena Kinga Isijavanje, pisao istu rečenicu iznova i iznova; da je, poput Gogolja na kraju života, pisao produktivno, ali da je onda sve spalio; da piše i objavljuje, ali pod drugim imenom. Kojim, niko nije znao.
RAJHOV ORGONSKI AKUMULATOR
Selindžer je kritikovao lekare, muzičare, feministkinje, političare i izdavački establišment. Njegovi tekstovi govore da je on bio čovek veoma širokih interesovanja i, ako se može reći, religijskog sinkretizma. Njegov književni junak Simor Glas je strastveni čitalac svega što je mogao da dohvati, Upanišada i Dijamantske sutre, Majstora Ekharta i antičke pesnikinje Sapfo, hrišćanskih jevanđelja, Serena Kjerkegora i Antona Čehova.
Selindžerov interes za istok počinje pre “istočnjačkog buma”, pre Leta ljubavi 1967. A njegova ćerka Margaret piše i da je njen otac sedeo satima u orgonskoj kutiji Vilhelma Rajha. Ako je podatak o Selindžerovom korišćenju Rajhovog orgonskog akumulatora tačan, to znači da ga je zanimala i jedna neortodoksna psihološka teorija, prilično daleka od vedantske norme o seksualnoj uzdržanosti.
Vilhelm Rajh, psihoanalitičar frojdovske škole, objašnjavao je u knjizi Masovna psihologija fašizma (Massenpsychologie des Faschismus iz 1933) kako se politička autoritarnost i seksualna represija međusobno hrane.
Kad je od Hitlera pobegao u Norvešku, pa u Ameriku 1939, napravio je u decembru 1940. prvi “orgonski akumulator”, kutiju ljudske veličine, visoku pet stopa, od više slojeva šperploče obložene kamenom vunom i limom u kojoj se onaj ko u njoj sedi go izlaže koncentraciji kosmičke energije, ili “orgonske energije” koja utiče na libido.
Saznavši da je bez licence za bavljenje medicinom napravio 250 akumulatora, Američka agencija za hranu i lekove (FDA) je zaključila da se radi o “prevari prvog reda” i 1947. zabranila međudržavne pošiljke orgonskih akumulatora i prateće literature. Zbog kršenja zabrane i nepoštovanja suda 1956. Rajh je osuđen na dve godine zatvora. Umro je u zatvoru od srčane insuficijencije.
U biografskoj literaturi o Vilhelmu Rajhu navodi se inače da su njegove orgonske akumulatore koristili mnogi akteri američke kulturne avangarde 1950-ih i 1960-ih: Sol Belou, Alen Ginsberg, Žak Keruak, Norman Majler…
SELINDŽER I MLADE ŽENE
Pol Aleksander (Paul Alexander — Saliger: A Biography, 1999) Selindžera naziva “jedinom ličnošću u dvadesetom veku koja nije želela da mu se napiše biografija”, pa onda opisuje kako je on razvio specifičan obrazac privlačnosti prema veoma mladim ženama, sa 22 godine prema Uni O’Nil, velikoj predratnoj ljubavi; sa 27 prema Silviji Velter, Nemici s kojom se oženio posle rata i brzo poništio brak; sa 30 prema četrnaestogodišnjoj Džin Miler, otelotvorenju njegove fascinacije adolescentkinjama; sa 37 prema Kler Daglas, njegovoj drugoj supruzi i majci njegovo dvoje dece; sa 53 prema osamnaestogodišnjoj Džojs Mejnhard, pa sa 73 prema 40 godina mlađoj Kolin O’Nil, sa kojom je proveo svoje preostale zemaljske dane.
Sa 62 godine napisao je i pismo obožavatelja 36-godišnjoj glumici Ilejn Džojs, koju je video u TV seriji Gospodin Merlin. To je, kako piše “Slejt”, preraslo u dugogodišnju aferu. Nekoliko godina kasnije, navodno je bio fasciniran lepom Ketrin Oksenberg, koja je tada glumila u TV seriji Dinastija, pa je i otputovao u Kaliforniju i pojavio se na setu, odakle je, prema biografu Ijanu Hamiltonu, “morao biti ispraćen”.
CRVENKAPA, BEZ LOVCA
Džin Miler je imala samo 14 godina kada je upoznala 30-godišnjeg Selindžera u Dejton Biču, na Floridi, 1949. Bio je očaran njenom mladošću i detinjom razigranošću na obali okeana. Selindžera je zanimalo sve što je Džin Miler imala da kaže, dok su šetali i razgovarali, slušao ju je kao da je najvažnija osoba na svetu. Džin Miler je to godilo jer joj niko nikada ranije nije posvećivao toliko pažnje.
Dopisivali se narednih pet godina, na užas majke Džejn Miler koja je bacila mnoga Selindžerova pisma pre nego što ih je ćerka mogla pročitati. Džin Miler je opisala vezu kao “bespolnu”, rekavši: “Bili smo prijatelji. Bili smo drugari. Seks nije bio deo toga”.
Kada je napunila 20 godina, dok su bili zajedno u Montrealu, Džin Miler je, na svoju inicijativu, izgubila nevinost sa Selindžerom, a on je izgubio interes za nju. Njihova veza je okončana već sledećeg dana. Selindžer poslao Džin Miler ranim letom kući.
Dejvid Šilds i Salerno su pokušali da rekonstruišu obrazac po kome je Selindžer sa veoma mladim ženama najpre uspostavljao intenzivne emocionalne platonske ili konkretnije veze, idealizujući ih, a nakon seksualnih ili emocionalnih komplikacija u pet od sedam slučajeva Selindžer je naglo te veze prekidao.
Kraj bajke u starijoj verziji Crvenkape, koju je u knjizi Priče i bajke iz starih vremena s poukom zabeležio Šarl Pero (Charles Perrault, klasičarski začetnik moderne evropske bajke) krajem 17. veka, kaže kako, vuk pojede Crvenkapu i kraj – nema lovca ni spasavanja. U toj verziji, kako tumači austrijsko-američki psihoanalitičar Bruno Betelhajm u Značenju bajki (1976), njeno stradanje deluje kao surova kazna za popuštanje sopstvenim id-impulsima ili seksualnoj radoznalosti.
Novinar Stiven B. Šepard, na pitanje zašto su mu mlade žene hrlile u zagrljaj uprkos razlici u godinama, kaže: “Bio je poznat, slavan. Neke mlade žene privlače poznati muškarci”.
Dijana Šmit, istoričarka umetnosti sa Univerziteta Kvins, piše kako nije tajna da je DŽ. D. Selindžera privlačio određeni tip žene: mlade, nevine i seksualno neiskusne. Iako su ove veze obično izazivale neodobravanje posmatrača, Selindžerove namere su, po oceni Dijane Šmit, verovatno bile čiste – on nije želeo da povredi ili iskoristi ove žene, već da je u želji da pronađe mladu devojku koju će voleti, štititi i sa kojom će živeti do kraja života, podlegao sopstvenom “kompleksu lovca u raži”.
Nastaviće se….
Izvor: Vreme
