Niko u SAD nema nameru ne samo da ratuje protiv Rusije, nego ni da ozbiljno kida odnose sa njom.
Suočen sa rastućim pritiskom Kine, Bajden se rukovodi strategijom preživljavanja koja je tipična za držanje starije osobe – koncentrisanje snaga na najvažnijem pravcu i štednja ograničenih resursa tamo gde rezultat nije od suštinske važnosti.
Ako se izuzmu veoma neadekvatni posmatrači ili avanturisti iz Kongresa SAD, svima je u Vašingtonu očigledno da Rusija neće da se protiv Sjedinjenih Država bori za svetsko liderstvo. Stoga je potrebno, ako ne pomiriti se sa njom, onda bar minimizirati štetu od njenog delovanja, osloboditi se obaveza čije ispunjenje odvlači resurse sa najvažnijeg pravca.
Sve u svemu, sada je cilj kolosalne propagandne kampanje koju vode SAD i Velika Britanija povodom navodno verovatne ruske invazije na Ukrajinu – da se pripremi informativni teren za ispunjavanje osnovnih ruskih zahteva u oblasti evropske i međunarodne bezbednosti.
Vašington treba da svoje predstojeće ustupke predstavi kao podvig u ime opstanka ukrajinskog naroda i države, kao i sprečavanja navodnog skorog velikog rata u Evropi.
Odlučno povlačenje
Sjedinjene Države se neće boriti za Ukrajinu kao što bi za zemlje NATO. Ali, užas od kojeg će Sjedinjene Države „spasiti” svet mora biti toliko univerzalan da niko u javnosti nema ni najmanje sumnje u donete odluke. Zato na informativnoj matrici vidimo kombinaciju dva zapleta koji su na prvi pogled u suprotnosti.
Prvo, došlo je do oživljavanja razgovora da Ukrajina, striktno govoreći, nije principijelno pitanje za SAD, a da je širenje NATO odavno samo sebe potrošilo. Osnovna teza takvog rasuđivanja nije iznenađujuća: Ukrajine im je, naravno, žao, ali postoje mnogo važnije stvari za SAD i Zapad.
Gotovo svakodnevno se mogu čitati komentari prilično poznatih stručnjaka i političara koji ukazuju na to da politika ekspanzije posle Hladnog rata nije bila dobro promišljena, a da su obaveze koje je preuzeo Vašington prevelike. Detaljno se objašnjavaju greške svake od prethodnih američkih administracija, a kao glavni razlog navodi se njihova opsednutost liberalnim idejama.
Ovo sa „liberalnim idejama” je prilično veselo jer ukazuje na potpuni prezir prema čitaocima koji, u principu, shvataju da su američko preuzimanje kontrole nad istočnom Evropom diktirali sebični razlozi koji su normalni za svaku državu.
Drugo, intelektualnu pripremu povlačenja (iz istočne Evrope) prati raspaljivanje strasti povodom razmera „ruske opasnosti”. Poslednju upečatljivu izjavu na tu temu dao je sam predsednik Bajden, sa tvrdnjom da će „novi rat” biti najveći sukob nakon 1945. godine. Kao da nije bilo NATO agresije na Jugoslaviju 1999. godine, u kojoj je učestvovalo više od 1.000 aviona. Da ne pominjemo napad SAD i njihovih saveznika na Irak, u kojem je sa njihove strane učestvovalo više od pola miliona vojnika.
Ukazuje se i na „odlučnost”, ali i na slabost Ukrajine i njene vojske – da bude jasno da ih treba spasavati, ali tako da se ništa ne rizikuje.
Zapadni mediji i stručnjaci zato plasiraju poređenja vojnih sposobnosti Rusije i Ukrajine, kao da su to dva po snazi uporediva protivnika koji se spremaju da uđu u bitku za regionalnu dominaciju. Sve prate slike ukrajinskih vojnika, čiji sam izgled ukazuje da će postati lake žrtve ruskih „agresora”.
Radi veće uverljivosti, SAD i njihovi najbliži saveznici počinju da evakuišu porodice diplomata iz Kijeva, još pripremaju vojne rezerve za prebacivanje u Evropu – smešno malobrojnih za bilo šta ozbiljno.
Verovatno povlačenje Amerikanaca sa njihovih strateških pozicija u istočnoj Evropi ne može izgledati samo kao manifestacija zdravog razuma – političari na Zapadu su svoje birače odavno odvikli od razmišljanja u takvim kategorijama. Ono što treba da usledi može biti samo „odlučno povlačenje” koje treba da donese mir Evropi i dodatno ojača same SAD.
Uzdržanost Evrope
Američki saveznici u Evropi su uzdržaniji. Sa izuzetkom, naravno, Velike Britanije, čije vlasti uglavnom rešavaju unutrašnja pitanja jer je vlada Borisa Džonsona ponovo na ivici krize zbog kršenja karantinskih ograničenja. Zbog toga je Londonu preko potrebno da zabavi svoje građane bilo kakvim spektakularnim nastupima van Kraljevstva.
Francuska, koja je obično veoma pričljiva povodom pitanja evropske bezbednosti i odbrane, sada je prilično povučena. Jelisejska palata shvata da nema svoj udeo u ovoj igri jer je Peta republika u veoma žalosnoj ekonomskoj i političkoj situaciji.
Nemačka tvrdoglavo ‘gura’ svoju liniju čija je suština u nepovredivosti ekonomskih odnosa sa Rusijom pošto će joj novi gasovodi, koji zaobilaze istočnu Evropu, doneti decenije kontrole nad evropskim energetskim tržištem i lagodno postojanje.
Zemlje evropskog juga uopšte ne haju za celu ovu priču, iako su prinuđene da šalju po nekoliko vojnih lica, brodova ili aviona da učestvuju u kostimiranoj predstavi na ruskoj granici.
Najnervozniji su u Poljskoj i baltičkim zemljama. Nemaju pojma koliko daleko bi SAD bile spremne da odu da bi se oslobodile nepotrebnih obaveza u Evropi. A realni povratak vojnih kapaciteta NATO-a na granice iz 1997. godine znači da će Varšava i baltičke prestonice morati da nađu zajednički jezik sa Rusijom.
Moskva, naravno, ne namerava da stavi pod svoju kontrolu Baltik, iako je sam Baltik spreman i za takav razvoj događaja. Hvala Bogu, sada to nije potrebno samoj Rusiji. Međutim, ako se Moskva i Vašington zaista dogovore, onda će ove četiri države izgubiti svoju glavnu spoljnopolitičku funkciju, koja je formirana tokom proteklih 30 godina – da deluju kao provokator u odnosima nuklearnih supersila.
Oni koji su na vlasti u Kijevu dobro znaju motive i namere Sjedinjenih Država i zato stalno ponavljaju da nema realne pretnje od napada Rusije. Ukrajinski lideri su avanturisti, ali nisu budale. Imaju dovoljno seljačke domišljatosti da shvate da Sjedinjene Države neće rizikovati svoj opstanak zarad očuvanja režima u Ukrajini, čak i ako na granicama ove zemlje zaista stoje horde krvoločnih ljudoždera, tim pre što nisu ni na vidiku. A nema načina da se nateraju Amerikance da ostanu u Ukrajini u uslovima kad Rusija to pitanje postavlja dovoljno ubedljivo.
Timofej Bordačov
Izvor: Fakti
