Piše: Gideon Levi
Svi igraju igru: Britanija navodno uvodi sankcije, još desetak evropskih zemalja se pretvara da im se pridružuje, a Izrael uzvraća merama nalik mišu koji pokušava da uzvrati udarac slonu, da Britancima pokaže gde im je mesto. Svi su zadovoljni sobom. Izgradnja naseljeničkih kuća na ukradenoj palestinskoj zemlji neće prestati zbog poteza Britanije, kao ni krađa stoke, ma koliko svet uživao u ovim sankcijama.
Nova britanska vlada kaže da se na Zapadnoj obali odvija etničko čišćenje, čime je postala prva zapadna zemlja koja je to izgovorila. To daje razloga za nadu i predstavlja moralni čin. Bravo za Britaniju, bez ikakve ironije. Ali Britanija je odlučila da kazni samo doseljenike, čime postavlja opasan presedan. Time poručuje da postoji razlika između Izraela i doseljenika. Da postoji država i postoji okupacija, postoje Izraelci sa jedne strane i doseljenici sa druge.
Kako je zgodno praviti takve razlike, baš kao kada se pravi razlika između Benjamina Netanjahua, čoveka rata, i opozicije, navodno posvećene miru. Na taj način, možda niko neće optužiti Britaniju za antisemitizam, osim Gideona Sara, koji se specijalizovao za optuživanje sveta upravo za to i za kažnjavanje u skladu s tim.
Ali naselja nisu nezavisan politički entitet. Kada je Evropa uvela sankcije okupiranom Krimskom poluostrvu, uvela je sankcije i okupatoru, Rusiji. Kako možete kazniti samo doseljenike, a da ne uvedete mere protiv onih koji su pokrenuli izgradnju naselja, koji ih finansiraju, brane i podržavaju – odnosno protiv vlade Izraela?
Ta naselja jesu Izrael, i obratno. Zelena linija nestala je odavno i nijedna druga linija ne razdvaja Zapadnu obalu od Izraela, osim linije aparthejda. Svi smo mi Izraelci i svi smo mi doseljenici. Svi snosimo odgovornost za ono što se čini u naše ime.
Ako Britanija smatra da se tamo odvija etničko čišćenje, čiji su neki elementi među najtežim ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti, kakva je onda korist od kažnjavanja doseljenika? Doseljenici su sporedni akteri u tim strahotama i njihova je odgovornost manja. Oni su samo neposredni izvršioci, vojnici koji sprovode zločin.
Projekat naseljavanja je poduhvat čitavog Izraela, njegove vlade i, zapravo, celokupnog sistema. Ne postoji nijedno zvanično telo koje u njemu ne učestvuje, neposredno ili posredno, bilo delovanjem ili nedelovanjem, bilo s radošću ili ravnodušnošću. Država bi trebalo da kažnjava nasilne doseljenike, kada bi bila pravna država; to nije posao sveta. Svet bi trebalo da kazni one koji su odgovorni za projekat naseljavanja, jer izraelska vlada, kao i svaka druga vlada, ne može kazniti samu sebe.
Zato britanska odluka da uvede sankcije doseljenicima međunarodnoj zajednici pruža način da izbegne sopstvenu odgovornost. Svet, koji se često zavarava verovanjem da je Benjamin Netanjahu izvor svakog zla, mora se takođe setiti da Netanjahu nije osnovao projekat naseljavanja. Iza naselja stoji čitav cionistički poduhvat, a zajedno s njim i cionistički establišment širom sveta.
Kada je reč o delotvornosti, sankcionisanje doseljenika neće imati nikakvog značaja. Doseljenici su daleko od svetske kulture, a nacionalisti veruju da Izraelu svet nije potreban. Nikakve sankcije protiv njih neće sprečiti ekstremiste da nesmetano divljaju po ukradenoj zemlji.
Čak i sankcije na uvoz proizvoda iz naselja imaju mali značaj, jer samo 2,3 odsto izraelskog izvoza u Evropu dolazi iz naselja. U ispostavi Eš Kodeš industrija je mržnja, a ne visoka tehnologija; u Adei Adu vodeći proizvod je nasilje, a ne čeri paradajz. Vino iz naselja je ukaljano, napravljeno od plodova gneva uzgojenog na ukradenoj zemlji.
Izrael nije naročito zainteresovan za sankcije uvedene naseljima. Ni doseljenike one previše ne uznemiravaju, i to s pravom. Manje od jednog dana nakon što su objavljene, Civilna administracija je u sredu raspravljala o izgradnji 747 stambenih jedinica na Zapadnoj obali. Najvažnije je da u Vestminsteru vlada ushićenje.
Izvor: Haaretz
Prevod: Luna Đorđević/Peščanik
