Пише: Ранко Рајковић
Питањем права на гроб, помен и оплакивање још прије 2500 година бавили су се грчки трагичари. Прво Софокле у “Антигони” а након њега низ књижевника чија дјела припадају заједничкој ризници човјечанства. Софоклова “Антигона” је дио ђачке лектире. Подсјетимо се радње. У Теби након грађанског рата треба сахранити мртве. Два брата су се борили на супротним странама. Нови владар Тебе (Креонт) одлучује да један од браће (Етеокле) има право на гроб а да другом брату (Полиник) не припада то право. Њихова сестра Антигона осјећа бол и за једним и за другим братом. Антигона сматра да по божанским законима и људским обичајима обојици припада право на гроб и на оплакивање. Антигона крши Креонтову забрану и сахрањује брата коме је владар ускратио право на гроб. Антигонина одлука да се супротстави моћном владару покреће низ трагичних догађаја чије ће жртве бити Антигона коју краљ осуђује на смрт, краљев син Хемон који се убија због мртве Антигоне у коју је био заљубљен, његова мајка Еуридика која се убија због смрти сина.
Суштина драме је у томе да ли се појединац са свим осјећањима која му припадају рођењем и живљењем смије побунити против власти која себе ставља како изнад богова и божјих закона тако и изнад људских емоција и моралних дужности.
Ових дана дилему из Софоклове “Антигоне” проживљавају народи Балкана. Улогу Креонта играју владари Новог Свјетског Поретка. Улога Антигоне припала је појединцима из различитих народа.
Смрт генерала Ратка Младића у затвору Хашког трибунала покренула је радњу драме. Генерал Ратко Младић је у Хашком трибуналу осуђен на доживотни затвор. Његова смрт у затвору недвосмислено потврђује чињеницу да је издржао додијељену му казну до последњег секунда. У пресуди Хашког трибунала нема нити једне једине ријечи о томе како се треба односити према тијелу мртвог генерала. Дакле самим тим што није покренут ниједан поступак против његовог мртвог тијела, нити донешена било каква пресуда на тој основи значи да је генерал постао слободан чином сопствене смрти.
Како ће се ко однијети према тијелу мртвог генерала није ни у надлежности судова ни у механизмима државних власти.
Они који генерала доживљавају као ратног злочинца и злотвора могу слободно да га проклињу, псују, анатемишу, мрзе. Могу да раде и многе друге ствари уколико осјећају да им се кроз њих (протести, митинзи, револти, јавна обраћања и прозивке, подношења нових тужби) умањује бол због смрти најближих за које је одговоран генерал Ратко Младић.
Они други који сматрају да као појединци имају право да искажу осјећања повезана са обичајним обавезама проистеклим из историје, цивилизације и културе сјећања свога народа имају право да испрате мртвог генерала на вјечни починак.
Ужаси грађанских ратова попут оног у Босни и даље захватају милионе људи широм планете. С разлогом се може тврдити да Нови Свјетски Поредак продукује такве ратове и разне пошасти попут вириса (корона нпр.) који циљано “бјеже” из научно напредних лабораторија с намјером да свјетску популацију сведу на пројектовану у цифру која се често назива златном милијардом. Међутим какви год масовни злочини и субверзије да се дешавају човјечанству и од којих подстрекача потичу не могу потријети колективну свијест о значењу живота и значењу смрти. Религиозности, размишљања, понашања, осјећања која су обликовала друштва кроз различите историје не могу се силом власти претворити у оптужбе, прогоне, казне против њихових припадника.
Што је чинити појединцу када му друштво налаже да поступи супротно својој савјести и сопственом доживљају испуњења моралне обавезе по питањима смрти?
Да ли ће надјачати његова потреба да остане вјеран обичајима својих предака и болним искуствима братоубилачких ратова који су више пута прохујали овим просторима остављајући стратишта и масовне гробнице за собом код свих народа. Могу ли патње, страховања и болни ожиљци од грађанских сукоба и ратних злочина у последњих сто година утријети пут ка беспоговорном покоравању прокламованим политикама и прагматизмима властодржаца чак и када се ради о односу према мртвима?
Оно што је мучило Антигону у Софокловој драми инспирисало је многе писце послије Софокла. Своје верзије мотива Антигоне у озрачју друштвене хијерархије и односа на релацији појединац друштво послије античких писаца Софокла и Еурипида представили су између осталих и славни књижевници Жак Расин, Фридрих Хелдерлин, Жан Кокто, Бертолд Брехт, Марграрет Јурсенар, Шејмус Хини и многи други.
Брехт је тврдио да Антигона не сахрањује једног свог брата из оданости Божанским законима и сестринске љубави већ из политичког револта и непристајања на ропску послушност владару који се узвисио до господара живота и смрти. Бертолд Брехт је радњу Антигоне смјестио у нацистичку Њемачку питајући се каква је дужност појединца према друштву које пропагира и води ратове у којима злочини постају нормалност.
Слично је и код Коктоа који се не удубљује у радњу драме већ само у лик Антигоне као бунтовне особе дубоко свјесне доба у коме живи због чега не пристаје на компромис са ауторитетом свемоћног владара. Кокто је модернизовао Антигону наглашавајући снагу индивидуалног дјеловања и отпора у модерном друштву.
Мање више сви аутори су постављали исто питање: којим законима треба дати предност божанским или људским. Стога би се и ми могли запитати колико је традиционалан однос према мртвима присутан у различитим религијама. Јудаизам, хиндуизам, хришћанство, ислам исказују пијетет према мртвима кроз различите ритуале. На односима према људској смрти у различитим религијама нема већих разлика које би указивале на сукоб цивилизација. У том смислу неизбјежно питање је могу ли се осуђивати ритуали једних и фаворизовати ритуали других. Да ли је Нови Свјетски Поредак себи прибавио право да уз диктирање начина на који се води људски живот диктира и начин личног опхођења према мртвима.
Да ли је у времену Новог Свјетског Поретка појединац превише пута издао самог себе због чега више не полаже право ни на непристајање, ни на самоодлуку ни на евентуалну самопоправку и искрено кајање?
Да ли још увијек није касно да се код појединца пробуди отпор када му немилосрдни владар пошаље поруку да су он и његово окружење дужни подносити казне и за вакте својих живота и послије својих смрти то јест у временима када им се животи угасе и преселе се у царство мртвих.
Знајмо да солидарисање са болом ожалошћених нема никакве везе са величањем преминулих. Изрази саосјећања су дио ритуала везаних за смрт који су се развили у обичајима и културама свих народа. Спроводе се и у ратним и у мирним временима. Могу бити протоколарни, формални, спонтани, искрени, интимни. Једнако се односе и на старе и на младе, и на сиромашне и на богате, и на славне и на анонимне, и на хваљене и на озлоглашене.
Ранко Рајковић: Како санирати штету нанијету обали Бококоторског залива у Баошићима
Да ли је апсолутна послушност Новом Свјетском Поретку и системима власти који из њега произилазе нешто попут хипотеке коју смо ставили на сопствене животе. Још смо на вријеме да се запитамо на које све начине нас та наводна хипотека спречава да задржимо право на гроб, помен и оплакивање.
Краљ Тебе Креонт је умислио да његов поредак и његове одлуке подржавају Богови. Софокло и његови књижевни следбеници су доказали супротно – да Креонт уствари руши божанске законе и поредак.
Антигона се позивала на „неписане и непоколебљиве законе богова који важе одувијек“. На сличан начин одважни народи и појединци у њима уз велике жртве доказују владајућем свјетском поретку да не може бити изнад изнад живота и изнад смрти.
Свједоци смо да се владавина структуре која је себе назвала Новим Свјетским Поретком урушава и да се већ ствара узорнији поредак који неће брисати морал, правду и истину нити сјећања и саосјећања са њима повезаним. Цијениће личност појединца и његов цивилизацијски ход. Неће му ускраћивати право на гроб, помен и оплакивање које важи одувијек.
На нашу жалост протећи ће много воде ријеком Морачом док посланици ДПС-а и сателита који засиједају у згради на лијевој обали ријеке то схвате.
