Пише: Небојша Поповић
Предсједништво Бошњачке странке донијело је једногласну одлуку да БС гласа за разрешење предсједника Скупштине Андрије Мандића. То је потез којим је озваничен крај актуелне парламентарне већине у Црној Гори. Оне већине која је била све само не искрена и поштена једна према другима.
Да ли је овим потезом руководство Бошњачке стране показало државничку и политичку мудрост? Апсолутно никако! Показало је да нема довољно ширине и памети чак ни за политичара који је последњих мјесеци константно давао сигнале добре воље и држао испружену руку према другој страни.
Политички прваци Бошњака тако остају тврдо зашанчени у својим (ратним) рововима без имало перспективе за пројаву аутентичне авангардне политике Бошњака у Црној Гори.
Околност да се овај потез може посматрати као предизборни уочи општих избора следеће године слабашно је оправдање за недостатак државничке визије једне од странака која је ЦГ требала да уведу у ЕУ.
Са друге стране – потез БС својеврсна је услуга Андрији Мандићу лично, који ће на тај начин знати да очува и хомогенизује своје бирачко тијело.
Чињеница да су Срби пред Хашким трибуналом добили укупно преко хиљаду година робије, док су за злочине над српским становништвом изречене укупно четрдесет и двије године робије – неумитно код српског елемента на Балкану производи перцепцију да је у питању политички суд.
Управо је Андрија Мандић био персонификација политике којом се ти дубоко ископани ровови превазилазе, али Бошњачка странка је још једном пала на испиту. Тачније, пала на јефтин трик ДПС јуноша и вратила се у окриље свог криминогеног партнера.
Но, неки циник би примијетио да то у случају БС уопште није чудно. Јер та странка ужива неприродну позицију да каква год власт да се конституише – она мора бити њен чинилац. То лидере бошњачког народа чини упарложеним и штетним како за своју странку тако и за саму Црну Гору којој је пријеко потребно помирење и међусобно разумијевање.
