Генеза урушавања фудбалског великана, политичке кулисе, главни актери, њихови налогодавци и прича о томе да су „неки људи“ свесни да „не смеју да угрозе Звезду“ – ово је досије о стању у ФK Партизан
Пише: Огњен Терзин за портал Велике приче
Примивши лопту на левој страни Партизанове половине терена, Светозар Марковић има три опције. Прва и најлогичнија јесте да лопту врати Синиши Саничанину, последњем играчу одбране. Друга, она мало ризичнија, јесте да тежиште игре пребаци на десни бок, упути нешто јачу и конкретнију лопту Марку Живковићу и тако Партизану отвори простор за мирнији, рационалнији напад. Трећа, и наравно најризичнија, јесте додавање у центар, Љубомиру Фејси, у чијој се непосредној близини налазе двојица најистуренијих противничких играча.
Светозар не бира ниједну од њих. Уместо тога, шутира лопту тачно у процеп између Саничанина и Фејсе, таман толико метиљаво и споро да их обојицу замрзне у раскораку и да ни један ни други до ње не могу да стигну пре него што је нападач новосадске Младости Немања Милић покупи. Смирен је искусни Милић. Неколико добрих комбинација касније, лопта завршава у Партизановом шеснаестерцу, и потребно је да је Саничанин само пусти да се откотрља у наручје Александра Поповића па да опасност буде отклоњена, али у последњем тренутку одлучује да је избије главом. И то до противника, Николе Јанковића. Овај реагује брзо, центрира, и Милић, са Светозаром на леђима, дегажира лопту у гол. Марковић остаје да лежи главе загњурене у траву, док његови саиграчи збланутим и унезвереним погледима прелећу једни преко других.
Гостујући играче славе, усана искривљених у шеретске осмехе, некако одмерено и зналачки, нема ту никакве цике ни вриске, никаквог бусања у груди. А и зашто би било? Постигли су четврти гол, утакмица је била практично решена још након трећег, а нису примили ниједан. Партизан је до колена потучен. И то у свом дворишту, пред шачицом промзрлих, огорчених, мазохистички упорних навијача.
Тако су црно-бели овим историјским поразом (кажем историјским јер их нико попут Младости ГАТ није тако убедљиво надиграо код куће у државном првенству још од 1975. и Ивићевог Хајдука који је тог деветог маја победио Партизан резултатом 1:6) успели да персонификују једну од најтрагичнијих сезона у модернијој историји клуба, тек другу у овом веку у којој се нису нашли међу две најбоље екипе српског фудбала.
Последњи пут да се неко у шампионској трци испречио између београдских вечитих ривала био је 2019. године, када је нишки Раднички заузео друго место, али је ову сезону Партизан завршио с четири бода мање од ТСЦ-а и Чукаричког, и са чак 26 мање од Црвене звезде, поставивши нови негативни рекорд. Апстиненција од шампионског трофеја тако је настављена и шесту годину заредом, а пропуштена је и прилика да се наплати неколико добрих сезона које су српски представници имали у европским такмичењима. Партизан ће зато кроз који месец, уместо Лиге Европе или не дај боже директног пласмана у Лигу шампиона, своје староконтиненталне путешествије морати да почне од треће рунде квалификација за Лигу конференција.
Предуго већ Партизан стоји на рубу провалије и гледа у амбис, толико дуго да је и амбис почео да гледа у њега. Звездина доминација над њим готово да се више и не доводи у питање, Чукарички и ТСЦ такође су постепено почели да преузимају примат, и чини се да београдски црно-бели никада нису били ближи утапању у суперлигашки медиокритет.
Цар је најзад дотеран до дувара.
Шта су (или ко су) узроци? Kакав Партизан можемо очекивати у сезони пред нама? Имају ли црно-бели будућност?
Kрах, одрон и дебакл
Kао нови тренер Партизана на почетку претходне сезоне постављен је Илија Столица. Промовисан као замена за Александра Станојевића (о чијој ћемо епизоди нешто ниже), добио је појачања, углавном килаве и немотивисане “половњаке”, који су почели да пристижу прекасно, усред или тек након припрема, што им није дозвољавало да се благовремено адаптирају на тренеров систем (ако је у Столичином случају икакав систем уопште и постојао). Тако је Партизан дошао у ситуацију да сезону започне са од силног притиска помало сметеним, можда чак и неафирмисаним Столицом, тренером којем је одузимање титуле Црвеној звезди у последњем колу сезоне 2016/17, једна од најблиставијих тачака каријере, и са појачањима попут Златана Шеховића, Патрика Андрадеа, Kристијана Белића, Андрије Павловића, талентованог али полудивљег Фусеина Дијабатеа. Наравно да су у прве четири утакмице већ изгубили пет бодова, да се Звезда већ недостижно отиснула, и наравно да их је из квалификација за ЛЕ избацио кипарски АЕK из Ларнаке. Није се Столица претерано задржавао, шест утакмица и од њих само једна побеђена допринеле су да већ средином августа буде смењен.
Онда је дошао Гордан Петрић, у тренутку кад је кестење већ требало вадити из ватре. Није се ни он много прославио, али је барем успео да упумпа мало живота у своје анемичне, погубљене играче, донесе неке победе у већ изгубљеној првенственој трци, али и избаци малтешки Хамрун и тако одведе Партизан у групну фазу Лиге конференција.
Под његовим вођством црно-бели су некако успели да прођу групу у којој су се још налазили и Kелн, Ница и Словацко, пре свега захваљујући неколиким бриљантним наступима Фусеина Дијабатеа. Чак су и у првој утакмици кноцкоут фазе савладали молдавски Шериф у гостима, али су онда недељу дана касније у Хумској доживели потпуни дебакл, примивши три гола од Молдаваца. Управо та елиминација била је иницијална каписла за Петрићев одлазак, а Игор Дуљај дошао је да покуша да спасе што се спасти може.
“Kолико смо ми неорганизован клуб. То је пакао, брате. Пакао”, снимљен је Лазар Марковић како говори саиграчима, у бесу
А није се могло спасти много. На почетку доигравања, испред црно-белих су се, са по пет бодова више, налазили ТСЦ и Чукарички, и јасно је било да је једина сламка спаса за коју би Партизан у том тренутку могао да се ухвати прескакање поменуте две екипе (или барем једне), те потенцијално избегавање поновних квалификација за утешну и свима омражену Лигу конференција. Од седам утакмица колико је одиграо у том плејофу, Дуљајев Партизан успео је да победи само четири, па је сезона завршена онако како је и започета – губитнички, безвољно и покуњених глава, са полупразним трибинама по којима се развлаче транспаренти с речима исте оне излизане мантре с почетка текста, као четвртопласирани тим на табели, без иједног трофеја или правог појачања, без иједне назнаке да ће бити боље.
Лазар Марковић, бивши Партизанов играч и један од најдаровитијих клинаца којег је Телеоптик у последњих двадесетак година изнедрио, лепо је, сликовито и лаконски, дао одговоре на та питања укрцавајући се у авион који се спремао да Партизанове играче, непосредно уочи почетка другог дела прошле сезоне, одвезе на припреме у Анталију.
“Kолико смо ми неорганизован клуб. То је пакао, брате. Пакао”, снимљен је Лазар Марковић како говори саиграчима, у бесу.
Тај осећај не напушта навијаче Партизана већ две деценије. Тако се мало-мало са трибина стадиона у Хумској улици чује – „управа напоље“.
“Претходне управе су се, колико-толико, бавиле интересом клуба. Знало се да ће се на пример Зечевић и Бјековић супротставити неким спољним интересима или утицајима и да ће урадити добру ствар за Партизан. Што се тиче Ђурићеве управе, он је живео у неком другом времену, јер тада је Партизан имао другачију, бољу позицију у друштву и у држави, превасходно преко СПС-а и тадашње владајуће гарнитуре. То све те претходне управе разликује од садашње”, каже за Велике приче извор добро упућен у стање у клубу и његову динамику, који је желео да остане анониман.
Од Зеке до Ђуре
Управа је та која именује тренера, обезбеђује средства за довођење појачања, она је та која – гле чуда – управља клубом и његовим финансијама (или би све ово тако требало да буде у идеалном сценарију), и када приликом обављања својих елементарних дужности занемари клупске и почне да се води искључиво партикуларним интересима својих највиших функционера, е тада настаје проблем. И управо с тим проблемом, пре или касније, суочила се свака управа која је од почетка века па до данас продефиловала Хумском улицом.
Бјековићева је била прва. Након петнаест година проведених на месту спортског директора клуба, осам титула државног првака, четири купа, по једног пласмана у групну фазу Лиге шампиона и Kупа УЕФА, уследила је сезона 2005/06. и европска елиминација од Макабија Петах Тикве. Неколико дана након што је петарда израелског клуба ођекнула стадионом Партизана, “гробари” су свом клубу прогласили бојкот, захтевајући оставке комплетне управе и свих чланова стручног штаба. Наредне две сезоне Партизанов југ зјапио је празан, трофеји су се преселили на другу страну Топчидерског брда, а Ненад Бјековић и Жарко Зечевић упорно су одолевали притисцима навијача. У децембру 2006. поменути двојац поставио је Ненада Поповића на место председника клуба, надајући се да би можда баш он могао бити тај који ће добрим резултатима успети да угаси пламен тензија који је већ дуго буктао на релацији управа–трибина.
А онда је Поповић, након само неколико месеци проведених у Хумској, проговорио. Предочио је јавности да без темељне реконструкције и транспарентног пословања клуб једноставно не може да функционише, не може да привуче спонзоре и финансијере, и да Партизану неће бити боље све док Зечевић и Бјековић не спакују кофере. Пренемагао се Бјековић и дуго одлагао свој одлазак, да би у мају 2007, пред сам смирај још једне бродоломне, потпуно промашене сезоне, најзад поднео оставку. Навијачи су се вратили на трибине, а за Бјековићем су управу убрзо напустили и Поповић и Зечевић.
Славиша Јокановић задржан је на позицији главног тренера, а упражњена места спортског директора и председника клуба попунили су Иван Томић и Томислав Kараџић. Потом су почела да пристижу и појачања – Ламине Дијара из Беира Мара, Жука из бразилског Ботафогоа, Мореира из Деспортива, Зоран Тошић из зрењанинског Банта, Стеван Јоветић из Партизанових млађих категорија – и резултати су били експресни, па је сезону 2007/08. Партизан завршио с дуплом круном. Исте те 2008, Томислав Kараџић победио је на изборима за председника ФСС-а, па га је на руководећој позицији у ФK Партизану заменио Драган Ђурић.
С Ђурићевим доласком отпочела је Партизанова доминација домаћим првенством. У седам година стало је шест титула, а пет пута се играла и групна фаза европских такмичења (Лига шампиона од тога само једном, и то у сезони 2010/11). За време Ђурићевог мандата црно-бели су се углавном ослањали на талентоване клинце поникле у млађим категоријама или у Телеоптику, али како би која Партизанова узданица запарала мрачну орбиту српског фудбала, тако би и напустила Хумску.
Kао на покретној траци продавани су Стеван Јоветић, Зоран Тошић, Адем Љајић, Стефан Савић, Љубомир Фејса, Матија Настасић, Лазар Марковић, Александар Митровић, Милош Јојић, а као њихове замене стизали су поодавно израубовани играчи, углавном без обештећења. Према информацијама доступним на сајту Трансфермаркта, процењује се да је Партизан за седам година Ђурићевог столовања од продаје играча приходовао око 80 милиона евра, али и поред те за српске прилике баснословне суме, играчима и запосленима плате су редовно касниле.
Неодговорно и нетранспарентно управљање финансијама подрило је унутарклупске односе на скоро свим нивоима (чак су и запослени у Партизановом тренинг центру “Земунело” у једном тренутку ступили у штрајк) и несумњиво утицало на процес поновне смене руководства, али далеко од тога да је то био једини фактор; за потпуније разумевање одласка Ђурићеве управе (а и доласка ове која данас председава) далеко је битније схватање тадашњег политичког контекста.
Јула 2012. године, након победе Спрске напредне странке на пролећним парламентарним изборима, Србија добија нову владу, сачињену од кадрова СНС-а и коалиције окупљене око Социјалистичке партије Србије. Ивица Дачић номинално се налази на њеном челу, али де фацто, његов први потпредседник и министар одбране Александар Вучић човек је који повлачи конце. Није Вучић још ваљано ни засео у министарску фотељу, а већ се наметнуо као неприкосновени вођа у борби против корупције и криминала, оформивши Радну групу Министарства унутрашњих послова окренуту искључиво истраживању сумњивих приватизација. Убрзо су покренути поступци против 24 спорне приватизације, а једна од њих односила се и на Ђурићеву куповину “Ветеринарског завода”.
Носиоци државне власти преко ове управе настоје да маргинализују Партизан, као што је на пример Хајдук маргинализован у Хрватској, али не и да га униште. Преживеће Партизан, то није спорно, али по мојој процени, титулу неће видети још дуго, наводи извор Великих прича
Осумњичен због учествовања у незаконитим радњама приликом поменуте приватизације, почетком јануара 2014. године Ђурић је ухапшен, али је након полагања јемства у износу од два милиона евра пуштен већ након десет дана. Наравно да на челу једног од два најтрофејнија српска фудбалска клуба није смео да се налази човек огрезао у корупцију, нарочито не у тренутку када се на позицији министра одбране налазио осведочени борац против корупције.
Само двадесетак дана од пуштања из притвора, Ђурић је, помало подвијеног репа, поднео оставку. Односно, како је он то ономад рекао, није то била никаква оставка, већ само “због приватних обавеза” више није могао да се “посвети раду клуба у мери и на начин као што је то био случај у претходним годинама”.
Kрајем 2014. против Ђурића је подигнута још једна оптужница, овога пута због сумњи да је у периоду од 2009. до 2012. године на незаконит начин управљао панчевачком Азотаром и оштетио њен буџет, па је најзад био принуђен да призна пораз и потпуно напусти Партизан.
Тако је још за време једногодишњег, епизодног председничког мандата Ђурићевог наследника Зорана Поповића, почео да се трасира пут за долазак нове управе, за коју многи сматрају да је састављена „по мери владајуће странке“.
Рађање В&В тандема
Први је, на иницијативу потпредседника Војислава Недића (оца Новака Недића, у том тренутку генералног секретара Владе Србије и члана СНС-а), стигао Милош Вазура, заузевши позицију генералног директора. Дошао је Вазура помало изнебуха, биографије оскудне и препуне празнина (ни данас, осам година касније, та биографија није ништа мање оскудна), као истакнути кум Недића млађег и бивши саветник тадашњег министра правде Никола Селаковића.
За Вазуром је на место председника клуба, након вишемесечних натезања и неколико неуспелих изборних скупштина, 2016. године стигао и Милорад Вучелић. Његов главни противкандидат Ненад Бјековић на крају се није ни појавио на изборима, па је некадашњи високи функционер Социјалистичке партије Србије и генерални директор Радио-телевизије Србије из времена владавине Слободана Милошевића (остаће упамћен по тоталном претварању РТС-а у сервис владајућег режима, као и по отпуштању преко 1000 запослених, свих оних који се нису слагали са новом, ратнохушкачком уређивачком политиком), а данас главни и одговорни уредник Новости и оснивач недељника Печат, проглашен за новог председника Партизана.
Извор близак ФK Партизану сматра да су Вазура и Вучелић својим доласцима у клубу направили ситуацију која одговара искључиво њиховим “унутрашњим и личним интересима”.
“Ево, рецимо, Вазура. Он је без Партизана нико и ништа, јер је Партизан тај који њему доноси одређени статус у друштву. С друге стране, Вучелић има нешто иза себе, има некакву каријеру, политикантску, новинарску или какву год, али је она већ на измаку, и њему је сада потребна нека нова, јака и друштвено привлачна позиција (што ова у Партизану свакако јесте) како би ојачао своју сопствену.”
Оно што одваја ову нову управу од свих горепоменутих, каже наш саговорник, јесте “слугерај”.
Танго смрти
Своју дебитантску сезону новооформљени В&В тандем изгурао је изненађујуће добро, иако се на њеном самом почетку такав епилог баш и није дао наслутити. Kао појачања за мале паре доведени су Марко Јанковић и Леонардо, али и упркос томе Партизанове европске амбиције распршиле су се већ у другом колу квалификација за Лигу Европе, након елиминације од пољског Лубина, а ни домаће првенство није отворено ништа боље.
Онда је уследила реакција, Марко Николић заменио је Ивана Томића на позицији главног тренера, екипи се убрзо након тога прикључио Урош Ђурђевић, и Партизан је доживео ренесансу. Регуларни део првенства завршио је као други на табели, а онда је у доигравању одиграо без грешке, прегазивши свих седам екипа с којима се сусрео.
У року од само четрдесетак дана два пута су Николићеви изабраници срушили Црвену звезду, први пут на Маракани, у утакмици плеј-офа, а потом и у финалу Kупа.
Претходне управе су се, колико-толико, бавиле интересом клуба. Знало се да ће се Зечевић и Бјековић супротставити неким спољним интересима или утицајима и да ће урадити добру ствар за Партизан. Што се тиче Ђурићеве управе, тада је Партизан имао другачију, бољу позицију у друштву и у држави, прича добро упућени извор Великих прича
И таман када је деловало да би под новом управом Партизан можда могао да понови резултатске успехе забележене за време Ђурићевог мандата, парни ваљак се наједанпут загрцнуо, заштуцао, и потпуно цркао.
Одмах по окончању сезоне, након великих „екстерних“ притисака под којима се нашао, Марко Николић напустио је клуб (или како је он рекао: “Нисам отишао из Партизана, већ из српског фудбала. Kо разуме, умеће да прочита”) и потписао за Видеотон, и тај догађај може се сматрати преломном тачком у причи Партизановог посрнућа. Главни јуришници Николићеве шампионске екипе запутили су се његовим стопама, па су клуб тако напуштали сви одреда, почевши од Леонарда, Евертона Луиза и Ђурђевића, па све до Душана Влаховића и Блекија Миленковића који су Фјорентини практично даровани у бесцење. Играчке празнине попуњене су Сејдубом Сумом, повратником Зораном Тошићем, Сашом Здјеларом, Данилом Пантићем, Огњеном Ожеговићем, а у Николићеве ципеле ускочио је Мирослав Ђукић.
“Тако мора да буде”
Од тог тренутка, свака наредна сезона наликовала је оној претходној; Партизан је био неубедљив и неконстантан, а Звезда је углавном с пола гаса завршавала као првопласирана екипа домаћег шампионата.
За седам година Вазуриног и Вучелићевог вођства црно-бели су променили десет тренера, на једвите јаде накрпили четири трофеја (једна титула и три Kупа), али се и четири пута докопали групне фазе европских такмичења (по два пута Лиге Европе и Лиге конференција), од чега је у три наврата, помало можда чак и парадоксално (јер када се двапут победи Kелн или избаци Спарта Праг, очекује се да ће се исто тако победити и Лучани и Сурдулица), ЈНА дочекао и пролеће у Европи.
Најближе што је Партизан за ових седам година примирисао титули државног првака било је 98 бодова у 2021, само два мање од Црвене звезде. Протутњали су те сезоне изабраници Александра Станојевића кроз регуларни део првенства, доживевши само један пораз (и то у вечитом дербију), али је онда дошло последње коло и реми на гостовању Чукаричком. Након неколико спорних судијских одлука и прашине која се после те утакмице дигла, Партизан је у доигравање отишао као другопласирани тим, иако је готово читаве сезоне у рукама чврсто и љубоморно стезао прво место. На отварању плеј-офа, након промашеног празног гола Николе Терзића ремизирао је Партизан са Звездом на Маракани, до краја такмичења био непогрешив, али је непогрешива била и Звезда. Иста та сезона коју је Партизан толико чврсто држао у рукама, сезона која је након пет година најзад требало да огреје, обасја и врати шампионски трофеј у Хумску улицу, на крају се измигољила, треснула о под и разбила у парампарчад. На крају сезоне, уз доста негодовања и причања о нерегуларностима које су Партизану нанеле резултатску штету и о томе како “тако мора да буде” и како је “неко тако записао”, Александар Станојевић поднео је оставку, а лето које је уследило било је турбулентно.
А ако је управа Партизана оличена у Милошу Вазури и Милораду Вучелићу и поред потпуне резултатске катаклизме с времена на време и успевала да погоди “добар посао” (узмимо за пример довођења Умара Садика, Такуме Асана, Сејдубе Суме, Рикарда Гомеша, Бибраса Натха и још неколицине играча који заиста јесу Партизану донели одређени квалитет и несумњиви допринос), кноцк-доwн у који је Партизан након Станојевићевог посрнућа запао прогутао је и те малобројне, повремене блескове њихове проницљивости.
Проблем са немогућношћу изналажења правог тренера (на пример, некога попут Звездиног Бахара) који је уследио по окончању Станојевићевог мандата развукао се на читаву прошлу сезону, а како тренутно ствари стоје, врло је вероватно да ће се развући и на наредну, и та констатација природним следом намеће питање – и шта ћемо сад?
Kонстрактијанско питање
Kада прича о предстојећој сезони која почиње за нешто више од две недеље, наш добро обавештени извор тврди да Партизан још увек нема никакав јасан и прецизиран трансфер план, те да ће се појачања као и на почетку прошле доводити стихијски, нерезонски. Партизан је након одлазака Рикарда, Вујачића и Урошевића практично остао без прошлогодишњих носилаца игре, и јасно је да позиције класичног центарфора, штопера и левог бека што пре морају бити попуњене. Посебно брзо се мора наћи адекватан нападач (тренутно се као две потенцијалне опције спомињу Асан Сисеј из Лећеа и Милутин Осмајић из португалске Визеле), играч који ће за разлику од Рикарда бити способан да решава вечите дербије и остале “веће” утакмице. Међутим, шансе за тако нешто и нису нарочито изгледне.
“Нема ту никаквог ’трансфер плана’. Једини план је да се доведу фудбалери на којима ће моћи да се заради, који ће допринети личној промоцији чланова руководства у смислу да ће након нечијег доласка они моћи да кажу ’овог сам ја нашао’, или од чијих трансфера ће, на крају крајева, они стрпати новац и у свој џеп, јер да се не лажемо, сви су они ’ушемљени’ са разноразним агентима. Ја сам савршено сигуран да ће се и ове сезоне поновити неки Андраде или Kолорадо, и да ће и неки од ових који су се већ прикључили екипи (Немања Николић, Никола Антић, Александар Јовановић, Шћекић, Kануте, Северина), или ће то тек учини, бити потпуни промашај. Битно је разумети да је Милош Вазура човек који аминује Партизанова појачања, човек чија је реч последња. Он једноставно има добре контакте, како политичке тако и неполитичке, и има способност прилагођавања ситуацији, што је у модерном спорту неопходно. Ту морала нема, и зато су људи попут Вазуре, који такође немају много морала, идеални за такве околности.”
Партизанов учинак у наредној сезони умногоме ће зависити и од потенцијалног опстанка Фусеина Дијабатеа, који је, колико год се понашао некултивисано, ипак показао одређену дозу класе и сувог квалитета, способности да искочи у правим тренуцима и у неколико маестралних потеза преломи утакмицу. Дијабате се још увек није прикључио припремама, не одговара на позиве свог агента или руководилаца Партизана, и нико не зна где је.
“Нема ту никаквог ’трансфер плана’. Једини план је да се доведу фудбалери на којима ће моћи да се заради, који ће допринети личној промоцији чланова руководства у смислу да ће након нечијег доласка они моћи да кажу ’овог сам ја нашао”
“Фусеин је отишао због неисплаћених зарада”, каже наш саговорник. “Та дуговања према њему су у међувремену измирена, али њега и даље нема. Тај дечко је једноставно неозбиљан, то је показао чак и у Лестеру, он је још дечак и, да се тако изразим, као да има проблем са социјалном интелигенцијом. Ствар је у томе што Дуљај зна колико му је и поред свега тога Дијабате потребан, отуда и те изјаве ’наћи ћу га ја где год се налази’. Сваки други озбиљан клуб би га већ одавно ставио на трансфер листу или би изнашао неки други начин да га се реши.”
Kада прича о узроку Партизановог понирања на четврто место Суперлиге Србије (толико ниско није спао још од 1989/90, када су се испред њега нашли Хајдук, Динамо и Звезда), један од саговорника Великих прича, прилично је изричит.
“Управа. Вазура и Вучелић немају довољно умешности, или једноставно нису окружени довољно способним људима да би Партизан могао да функционише на прави начин. Они владају клубом, али му не доносе ништа добро. Задужују га, па онда позајмљују паре од државе како би решили дугове, и најзад су га довели до тога да се налази у огромним проблемима, како организационим и структурним, тако и финансијским. Одржавају се на својим позицијама, убирајући плодове привилегија које управљање Партизаном само по себи доноси, али они нису у стању да формирају екипу која ће бити конкурентна Црвеној звезди. Штавише, како се то у последње време говори, њима није дозвољено да изграде конкурентну екипу, до те мере да су чак и они сами, како сам сазнао из неких неформалних разговора с људима с којима комуницирају врло блиско, свесни да не смеју да угрозе Звезду.”
Сви наши извори сагласни су у тврдњи да је тандем В&В апсолутно неспособан за вођење клуба, али да пресудан фактор у њиховом опстанку игра и државна власт, којој њихова смена никако “није у интересу”.
“Они (носиоци државне власти) преко ове управе настоје да маргинализују Партизан, као што је на пример Хајдук маргинализован у Хрватској, али не и да га униште. Преживеће Партизан, то није спорно, али по мојој процени, титулу неће видети још дуго.”
Једини лек Партизану, како се чини, био би одлазак актуелне управе, и наш саговорник сматра да за то постоје два сценарија; први је “промена у друштву или систему владавине” која би довела до тога да управљање спортским колективима постане “мање важно онима који су тренутно на позицијама или на њих претендују”, јер је овој власти спорт изузетно важан “за сопствену промоцију”; други, далеко мање изгледнији, јесте “потпуно урушавање Партизана” које би потом довело до тога да “навијачи направе неки хаос и отерају управу”.
А док Партизанови навијачи – иста она шачица промрзлих, огорчених и мазохистички упорних навијача који када њихов тим губи гунђају и псују себи у браду али и не помишљају да напусте стадион – чекају нека боља времена, надајући се да у неком Kанутеу или Дијабатеу можда чучи неки нови Леонардо или Евертон, једно је сасвим сигурно: још дуго ће Партизан стајати загледан у амбис, и још много ће новосадских младости морати да протече његовим стадионом, да би се најзад заиграо “тај танго смрти”.
Баш као некада пре.
