Некада су деца због прљавог говора кажњавана тако што су им се уста трљала сапуном. Бојим се да целој Србији нема толико сапуна да оперу нашу тужну, интелектуално угаслу елиту…
Наше случајносрпске елите, медијске и културне, никада нису биле толико отуђене од народа као данас. Јер, док је народ листом против санкција Русији, елите су ушле у фазу најприземнијег пропагандног лагања и антируског хушкања.
Када је Ђорђе Вукадиновић објавио истраживање по ком је преко 80 одсто грађана Србије против санкција Русији, против уласка у НАТО и контра давања Косова за улазак у ЕУ, наша грађанистичка каста шкргутала је зубима и гунђала да су резултати претерани.
Међутим, и њихова сопствена истраживања дају сличне налазе. По сондажи Беширијевог Института за европске послове, 76 одсто испитаника било је против санкција Русији, а 76 процената је тврдило да нам је Русија пријатељ.
По Демостатовом истраживању, 71 одсто грађана Србије било је против санкција Русији – 21 одсто је мислило да „Србија треба јасно и гласно да стане на страну Русије“, а 50 процената да „Србија треба да буде неутрална и по цену санкција, несташица и свега онога што подсећа на 90-те године“.
По Цртином истраживању, за рат у Украјини криви су Запад и Украјина – то мисли 72 одсто узорка (Русија 11 одсто), да је Русија морала да интервенише због ширења НАТО на исток сматра 72 одсто испитаника, а против санкција Русији је читавих 83 процента. Чак 32 одсто испитаника је против санкција макар по цену потпуног одустајања од ЕУ.
Безобзирна пропаганда
С друге пак стране, безобзирна пропаганда русомржње од стране наше елите, уз вређање Срба да су хуље и кукавице, доживљава заглушујући крешендо.
Алџазирин колумниста Томислав Марковић открива постојање некаквог наводног „Путиновог плана за геноцид над Украјинцима“. Он тврди да се „на руским телевизијама често може чути да Украјину треба збрисати једном заувек“, да је „сваки Украјинац који одбија да призна да је Рус, за кремаљску пропаганду нациста“, те да је „логика званичне кремаљске пропаганде – само мртав Украјинац је добар Украјинац“.
Марковић дрско тврди да Руси буквално желе да истребе Украјинце, да их све побију, и да зато „руска војска убија украјинску децу бомбама и гранатама, док настоји да збрише Украјинце с овог света“. Иза тог лежи некакав фантастичан „план и програм геноцида“, па се „масовно убијање цивила, рушење цркава, затирање читавих градова, разарања надреалних размера – уклапају у план тоталног уништења“. Наравно, „руска војска у Украјини убија и Јевреје који су преживели холокауст и руши споменике посвећене холокаусту“.
Ово су толико очигледне пропагандне измишљотине да се човек мора запитати како Марковића после овога није срамота да погледа људима у очи? Чак и медији у САД признају да „нема доказа да Русија намерно гађа цивиле“ – „заправо, Руси би могли поубијати на хиљаде цивила само кад би то хтели”.
„Извори из Пентагона потврђују да Русија, приликом опкољавања градова, отвара хуманитарне коридоре за цивиле, оставља цивилну инфраструктуру нетакнуту (воду, струју, телефонију и интернет), покушавајући да избегне што више цивилних жртава“.
Али, господин је ваљда навикао да Србе стално оптужује за геноцид, па сад кад ваља нешто написати о рату у Украјини не уме да смисли ништа друго до „хелп НАТО, геноцид!“
Сличан образац држања провереног калупа има и Кишјухас. Он је већ навикао Србе да представља као моралне идиоте и кукавички олош, па и у својим најновијим рукотворинама то рециклира до клонућа.
Грађанистичка патња
У једном тексту каже да саосећање са страдалима имају „и неандерталци и шимпанзе“, да су „људи чак и у каменом добу саосећали“, да данас „свет упадљиво саосећа с Украјинцима“. Али, погађате, само „грађани Србије су неосетљиви на страдање и патњу грађана Украјине“. Да би објаснио овај чудовишни изузетак, Кишјухас нуди две могуће хипотезе: 1. српска „држава и њена идеологија национализма угушили су нашу урођену емпатију“, 2. „и ми смо сами оваква зверства и непочинства чинили, или за њих навијали, само по Хрватској и Босни“. Чланак се завршава реторичким питањем, изузетно увредљивим: „Да ли је нама, људима у Србији, жао људских жртава? И зашто није?“.
И док нас је у овом чланку Кишјухас прогласио јединственим светским олошем, у другом нас представља као народ кукавица. „Београд је кукавичко, запуштено и јефтино парче руског света“, каже он. „Да Путин окупира Србију, самозване патриоте би пишнуле у гаће од задовољства“, јер „у руској инвазији проналазе своју давно заборављену ерекцију“. „Дословно цео слободни свет се удружио у унисоној и недвосмисленој осуди руске инвазије“, пише наш сексолошки социолог, а „шта ми чекамо?“ – „зашто се коначно не сврстамо уз Украјину, па и НАТО?“.
Уместо тога, вајка се Кишјухас, „ми, једини у Европи, подмукло и ратно-профитерски не укидамо авио-саобраћај с Москвом“, а „у ТВ програму Реч на реч, чак пет рускоколонаша подржавају Русију против усамљеног и мученог Лутовца“ (ти „рускоколонаши“ били су из ДЈБ, ДСС, Заветника, СПС и СНС).
О, каква патња наших грађанчића – на ТВ се понекад чују и мишљења која им се не допадају!
„Слободни свет“
Али, да ли сте обратили пажњу како наш, наводно заклети левичар употребљава израз „слободни свет“? Управо у истом значењу као и јастреб америчких конзервативаца, Џон Мекејн, који је на Мајдану у децембру 2014. узвикнуо: „Украјински народе, куцнуо је час, слободни свет је с вама!“.
Тај „слободни свет“ заправо је империјални центар светског система екстракције рада, капитала и сировина с већег дела планете – права мера узора нашем левичару! А то колико је посреди „цео свет“ показује податак да „од 233 суверене земље или региона, 185 није увело санкције Русији“, односно да „шест пута више људи живи у земљама које нису увеле санкције, него у онима које су то учиниле“.
Ту је и неминовна Биљана Србљановић, та „немилосрдна идеолошка боркиња, инвентивна у својој `Прадом` и `Ермеом` ушушканој досади“. Али, овога пута није била претерано инвентивна. Написала је да „Русија врши стравичан злочин пред нашим очима, налик на онај који су српске снаге вршиле у Босни и на Косову“. И она, дакле, врти исту плочу, исте слике, исте „геноцидолошке“ стереотипе – као кад је, у сред НАТО бомбародвања Србије (1999), завапила у Гардијану „да нам треба српска денацификација (Serbian denazification) – иначе смо осуђени на пропаст заувек“!
О јадна она, како је уопште жива а да НАТО није још извршио „српску денацификацију“?
Много ми се свидео и чланак нашег НВО корифеја, Драгана Поповића, у ком каже да „у Украјини постоје неки људи који су нацисти као и у било којој другој земљи на свету“, да „Путинов режим већ годинама помаже готово сваки фашистички покрет на планети“, те да „борбом против Путинове агресије Украјина данас брани антифашизам“.
Очигледне којештарије
Земља у којој војни лекар јавно прича о кастрацији ратних заробљеника, у којој ТВ водитељ позива на „касапљење“ руске деце – цитирајући Ајхмана, земља у којој руља везује Роме за стубове, уз масовно злостављање цивила, чак деце), земља у којој елитна војна јединица има утетовиране нацистичке знаке, а званични поздрав је фашистичка јавка из 2. св. рата (овде, 27, 130, 197, 219) – то вам је, по Поповићу, земља у којој „постоје нацисти као у било којој другој земљи на свету“, а која „данас брани антифашизам“!? Ма, браво!
Мрзи ме да детаљније пишем и о Грухоњићу. за кога је Путин „21-вековни Адолф Хитлер“, а Србија руска „пета колона у Европи”; о Николи Самарџићу, који каже да је „Путин лажов“ који „затвара или убија све који изговарају истину“; о Весни Пешић, која тврди да у Русији влада „неонацистички режим председника Путина“; о Дејану Илићу, који пише да „руска војска редом убија житеље Украјине под изговором да су нацисти“, а Лавров је право „чудовиште“…
То су такве самоочигледне којештарије да се често питам – шта смо Богу згрешили да имамо овакву елиту? Већ сам писао о својеврсној култури лупетања која доминира у нашој грађанерији, али ово већ прелази границе сношљивости. Како могу да врте све те прљаве реченице, које су с оне стране људскости и истине, а да се бар мало не застиде…
Некада су деца због прљавог говора кажњавана тако што су им се уста трљала сапуном. Бојим се да целој Србији нема толико сапуна да оперу нашу тужну, интелектуално угаслу елиту…
Слободан Антонић
Извор: Правда
