Пише: Зоран Јанковић
Супстанца је на првом месту и у идејном смислу врхунски приказ кошмара дисморфије, односно озбиљног менталног поремећаја и ендемски распрострањене немогућности реалне слике о властитом изгледу (и облику)
Увек је боље да филм у занатском, кинестетском, садржинском и идејном смислу ваља (најбоље, дабоме, по све четири ставке), али некад је довољно и да, упркос евентуалним мањкавостима, добаци до нивоа трајнијег зареза у умовима оних који су га погледали, а још боље (по све) ако уз то успе да покрене и неку полемику, па згодила се она и строго унутар кругова посвећеника, залуђеника, компулсиваца, кинофилних цепидлака… С друге стране, деси се и, на срећу, мање-више редовно се дешава да и из ове лако уочљиве и све погубније филмске и кинематографске безидејности изроне филмови који погоде све горе побројане мете, остваре све управо нанизане циљеве, макар у некој мери и уз у тим аспектима очекиване неравнине.
Најфришкији узорак тог типа одскора је део репертоара и биоскопа у Србији – хорор-драма Supstanca (The Substance), редитељке у коју се канда подједнако уздају и фестивалски селектори/програмери и љубитељи атипичнијих филмова те сорте. Она се зове Корали Фаржеа, пажњу и “кредите” код иконољубаца те феле задобила је филмом Освета од пре неколико година, а нови филм, премијерно уз доста помпе и свеопштег усхићења приказан у Главном такмичарском програму Канског филмског фестивала, урадила је на енглеском језику, у британско-француској копродукцији и са троје добро знаних холивудских глумаца на челу глумачке колоне.
Жанровски гледано, Супстанца се хитро дâ одредити као хорор, и то телесни хорор (body horror), а прва асоцијација на тај микрожанр били би ранији радови знаменитог Дејвида Кроненберга (мада је било Кронебергових повратака у “те воде” – рецимо у филмовима Голи ручак и Егзистенција), али ту и тиме се не исцрпљује својеврсна жанровска и ситножанровска пометња на којој је утемељен поменути филм. Наиме, Супстанца представља и прилично евидентан спој/”крижанац” мотива из прича о Доктору Џекилу и господину Хајду с једне, Доријана Греја с друге, и Мефиста с треће стране. А онда то не бива све – задртији и ситничавији познаваоци жанра и унутаржанровских финеса у Супстанци су препознали и позајмицу из, додуше изразито невеште италијанске екранизације тамошњег (и код нас објављиваног) стрипа Сатаник, тамо с краја шездесетих година. И онда томе треба додати и да се у очима и вагањима истих или барем сродних и сличномислећих овај филм може означити као ововременски изданак нечега што нова политичка коректност, барем на нивоу лексике и семантике, званично више не толерише, а то је рукавац звани хегсплоатација (hagsploatation), што је ознака чији су се аутори добрим делом седамдесетих експлоататорски односили према мотиву претпостављених личних драма и психичких (а онда и телесних) ломова старијих/зрелијих жена, на пример у случају хита Whatever Happened to Baby Jane?. И ту није крај у овој анамнези, јер, мимо Кроненберга, у Супстанци су најприметнији утицаји, надахнућа и апропријације поетике осведоченог Б краља телесног хорора Франка Хененлотера, препознатљивог по остварењима Brain Damage, Basket Case, Frankenhooker, Bad Biology… И пре него што се пређе на друге аспекте анализе Супстанце, поменимо да су неки брзо препознали и вешто уденуту референцу из домена сценографије – ходник у телевизијском студију којим у по неколико наврата пролазе обе “јунакиње” Супстанце заправо је свесна/намерна варијација и омаж подној облози коју памтимо из хотелских сцена у Кјубриковом (и Кинговом) Исијавању.
И овог пута све се то може подвести под овомиленијумски и постмодерни шмек и приступ, а Фаржеа тај свој складан, уравнотежен и питак галиматијас износи у виду прилично једноставне и праволинијски драматуршки третиране приче о телевизијској звезди која управо на педесети рођендан бива отпуштена из властите дуговечне ТВ емисије са аеробик размрдавањем (дакле, уз још један наклон филмским и ширим осамдесетим!), да би у тој идентитетској и егзистенцијалној слуђености пристала на криптичан експеримент, односно мистероизну терапију самоподмлађивања са баш црног тржишта. Након првог третмана добија свој и у физичком смислу оваплоћен алтер его – младу жену беспрекорне лепоте и сличних афинитета (та трансформација носи, све у сагласју са баштином и очекиваним рецидивима нареченог поџанра, можда и најшокантнији и најефектнији призор, назовимо то тако, самопорођаја, током ког из предела кичме презрене-одбачене глумице/ТВ звезде на свет пристиже ново људско биће – њена освежена, подмлађена и побољшана парњакиња). Гле чуда, основни драматуршки замајац убрзо ће стићи у виду све отворенијег, суровијег, па и безочнијег боја за превласт у реалној димензији живљења између две “телесне цимерке”, од којих свака има по пет дана бивствовања међу другим људима. У наративном смислу, Супстанца представља упадљив искорак (наравно, напред) у односу на суштински учинковиту Освету, која је патила под оптерећењем одвећ рудиментарног заплета (премда он јесте био прецизан одраз онога што ту изабрани поджанр хорора rape’n’revenge – силовање и освета – подразумева и са собом неизоставно и чак можда непоправљиво носи), јер у свом новом филму, и новој екстраваганци унутар те сфере артхаус и фестивалских филмских остварења, она очито показује већу сигурност у вођењу и разбокоравању приче, уз видно вештије увођење нових мотива, подтема и прича и пратеће брижљиве промене ритма нарације. На трагу тог опажаја свакако се лако може изрећи постојан суд да Супстанца и у помињаним аспектима, али и гледано као целина, приказује напредак и по питању занатског извођења, те сигурности на пољу пласмана и синхронизације разноразних идеја.
У чему је онда проблем, односно где се ту тачно могу мапирати поводи и основе за полемике о погледаном, сугерисани у уводном пасусу овог приказа? Једноставно, уз сав свој шарм, уз сву углађеност израза, уз сву ту сувереност у еснафској изради, уз сву промишљеност и артикулисаност, а уз могући баласт изобиља идеја, које пак потичу из фундуса ставки и решења добро познатих помнијим познаваоцима и поштоватељима жанра, помало збуњује кровни приступ и у овој целовечерњој играној редитељској епизоди. Простије, Супстанца се креће истом стазом којом и Освета – Корали Фаржеа отворено опонаша поставке и стил аутора из пређашњих ера, а који су, силом прилика и, авај, поново услед пуке судбинске лутрије, делали и стварали у знатно нижим продукционим (дакле, и буџетским) лигама, а потом их преводи у релаксираније сфере савременог артхаус филма, додајућим им димензију гламура (у виду изразито наглашене естетизације у свим гледалачком оку и уху појмљивим аспектима), чиме онда заправо џентрификује одважне и “несташне” филмове с руба, дуго скрајнуте и неретко стигматизоване чак и почесто увредљивом одредницом треш-филма. Онда се намеће уопштено питање – ако је у урбанистичком смислу џентрификација на дуже стазе упитан приступ и процес (а у том се домену у неколико корака стиже од дијагнозе џентрификације до осуде за урбицид), да ли је поштено и смислено показивати више разумевања за ауторе/ауторке који се користе истим стваралачким пречицама и на пољу уметности и/или популарне културе, све и да крајњи исходи таквог деловања, а управо је то случај са Супстанцом, очитавају присуство и дара, и духа, и концепта, а онда и занатског умећа знантно изнад актуелног жанровског или пак свеједно наџанровског просека?
На наредном тасу по питању Supstance имамо довољно тога непобитног – врхунски дизајн филма, врсне и храбре улоге и Деми Мур (можда и у улози читаве досадашње филмске каријере) и младе Маргарет Кволи (кћерке Енди МекДауел, са којом је Мур пре четрдесетак година играла у Ватри Светог Елмоса), које су инстинктивно избалансирале суштинску комплементарност ликова који деле исту егзистенцијалну димензију, затим жанровска консеквентност и већ истицана референтност и цитатност, као фино “намигивање” амбициозним сладокусцима филмског хорора…
Истина, има се ту што-шта и замерити – ипак претеран габарит по питању минутаже (чак 140 минута, а хорор нас је барем учио и научио економичности у том аспекту), персифлажна глумачка креација Дениса Квејда, у роли безочно-безумног шефа ТВ станице, ту очито позиционираног на коти одвећ брзопотезно и површно осмишљеног експонента деструктивне мушке токсичности, који ипак оставља утисак као да долази и повремено се појављује из неког другог и другачијег филма… Међутим, уз све поменуто, Supstanca је на првом месту и у идејном смислу врхунски приказ кошмара дисморфије, односно озбиљног менталног поремећаја и ендемски распрострањене немогућности реалне слике о властитом изгледу (и облику), као, треба ли то наглашавати, очигледном плоду живота у жрвњу наметања концепата нетакнуте лепоте, непролазне младости и нових и још новијих животних прилика без обзира на животно доба и евидентно пропадање тела/физикуса. И првенствено на томе Корали Фаржеа (која је и сценаристкиња овог свог филма) једно велико и безрезервно ХВАЛА.
Извор: Време