На снази је налог „емоционалне коректности“, производње и васпитања слабића, због чега је удружење библиотекара АЛА изразило забринутост за читалачку слободу
Протекла година довела је до кулминације процесе забране књига у Америци. Током 2022. у различитим америчким државама, забрањено је 1.600 наслова за читање и/или похрањивање у школским библиотекама, а ту спадају и библиотеке предшколских установа, али и колеџа. Урачунају ли се и јавне библиотеке, тај број се, према америчком ПЕН-у, повећава на 2.500 наслова. Тим поводом оглашавала се и АЛА, америчко удружење библиотекара, углавном због забринутости за слободу читања, критеријума и процедура који се примењују за забрану књига. На снази је налог „емоционалне коректности“, производње и васпитања слабића који „не могу“ емоционално и интелектуално да „сваре“ „вољу за моћи“ Шекспировог Ричарда III, ужасе Хирошиме, „зов дивљине“ Џека Лондона, и бедне услове живота многих Дикенсових јунака.
Произвољни критеријуми за забрану
И пре најновијих забрана, у јавним библиотекама су организоване Недеље забрањених књига, приликом којих су исте биле доступне читаоцима. Такође, родитељи су основали покрет „We believe“ у циљу борбе за слободно образовање. Забране за чување и издавање књига у библиотекама нису забране за продају истих књига, нити су забране за читање исте и важеће за све. Нити су прописи у свим америчким државама исти. По броју забрана, предњаче Тексас и Флорида. Али постоје прилично стриктна правила за одобравање похрањивања и читања забрањених књига, и прилично произвољни, тенденциозни критеријуми за забрану.
Историја забране књига у Америци је много дужа, и према нашим мерилима и законима не баш схватљива. Тако је најдуже и најчешће забрањивана књига у Америци Орвелова дистопија „1984“. На истој листи су и друге књиге које су овде имале, и имају још увек, култни статус на којима су одрастале генерације тинејџера заинтересоване за промену света, и биле углавном и друштвено ангажоване: Селинџеров „Ловац у ражи“, Фицџералдов „Велики Гетсби“, Барџисова „1985“… Јасан је, и за Америку „превратнички потенцијал“ књига Боба Марлија, Џона Штајнбека, Мартина Лутера Кинга, Паула Фреиреа и на који начин „угрожавају“ њихов пуританизам, политичку идеологију и корпоративни капитализам, али свакако не и оправдан, нити праведан. Међутим, новије замерке на рачун „Дневника Ане Франк“, Шпигелмановог стрипа „Маус“, романа „Како убити птицу ругалицу“ и књига за тинејџере Џудит Блум почињу да губе везу с реалношћу, било каквим начелима, а највише с мишљењем стручњака за књижевност. Промењене су процедуре забране, а све у складу с новом парадигмом „емоционалне коректности“.
И док ми овде с битним временским заостатком и ипак критичком дистанцом усвајамо мање или више, формално и неформално, по налогу или моди, и осећамо све наказности „политичке коректности“ и „финоће“ друштвеног опхођења или расправа о друштвеним темама, дотле се у Америци „узнапредовало“ са заступањем „емоционалне коректности“: цензурама или назначавању и проглашавању одређених садржаја узнемирујућим, потенцијално (ре)трауматизујућим и неприкладним.
Нема сумње да би једно вредносно чишћење скорије објављених или књига припремљених за штампу било целисходно и мудро. А за то би била довољна озбиљна уредничка и библиотечка селекција, која је код нас и даље на снази у многим издавачким кућама и библиотекама. И да нема потребе ни за каквим комисијама, процедурама, истрагама, нити интервенцијама појединаца. Али овде није о томе реч. Иако има примера да су с разлогом забрањене неке књиге за децу: углавном оне које се тичу пропаганде џендеризма, у случајевима Ане Франк и Блумове, замерка на „сексуални садржај“ у нескладу је са здравим разумом. Буђење сексуалности и сазревање важни су и радосни тренуци у животу сваког човека. Код Ане Франк је то посебно у контрасту са смртном опасношћу која им прети, скривању, све дубљим затомљавањем живота. И уместо да буде схваћено, као што и јесте, као слава љубави и живота, победа љубави над страхом, ратом и опасношћу, без обзира што знамо за њену даљу судбину, за неког је то било непримерено „приватизовање“ и обесмишљавање теме Холокауста. А тај неко се очигледно не разуме у књижевност и „учитава“ идеолошке, вредносне норме које ни по чему нису валидне. Ствар је у томе што процедуру за забрану књига може да покрене свако. У овим случајевима, то су родитељи који брину и одговорни су за добробит своје деце. И у, по књижевност срећнијим временима, и у много културнијим државама са за читање више настројеним становништвом и озбиљним општим образовањем, мишљење просечно начитаног родитеља не може се сматрати релевантним, а још мање прескриптивним, а најмање је то случај сада у Америци, где је књига одавно изгубила вредност и третира се као не баш вредна роба коју је могуће купити за мало новца у самопослузи за прекраћивање времена на плажи, у превозу, у реду. И за коју уопште није важно да ли ће бити прочитана до краја и случајно заборављена на побројаним местима.
Осим „емоционалне коректности“ која је и врло лична, и субјективна категорија, те стога злоупотребљена и подложна манипулацији, на делу су противречне струје у вези са ЛГБТ „правима“ и (анти)расизмом. Тако се књига „Како убити птицу ругалицу“ нашла на мети антирасиста. Јер „расистички“ је, очигледно априори, бити белац и бити добар човек и имати добар однос према црнцима, кад знамо шта су све радили западни бели колонизатори и узурпатори. Нема ничег важног у лицемерном признању поробљивачких, израбљивачких и дехуманизујућих потенцијала и дела, нити има потребе за генерализацијом на све белце. Поготово, зато што је то једна одлична књига о свим чарима, наизглед „просечног“, породичног живота.
Необични морални критеријум
У једном тренутку био је забрањен и Мекмиланов речник због одреднице орални секс. А за коју је родитељ десетогодишњег детета сматрао да је непримерена. Слажемо се да постоје различите врсте прикладности с обзиром на године, образовање, психолошку зрелост. Него страно нам је лицемерје и слепило по ком је „пушење“ Монике Левински, и уз постојање злоупотребе положаја, већи злочин, а посебно већи морални прекршај од бомбардовања тадашње СРЈ 1999. И зашто је говор у медијима на ту тему, са многим детаљима њеног сведочења, мање скандалозан од апсолутно етички и емоционално неутралне дефиниције у речнику. При чему је то његова приватна ствар за коју једино може да полаже рачун својој жени, а коју је психолошки и политички најбоље протумачила једна наша професорка енглеског. Зато Клинтону шаље писмо са понудама за орални секс, схватајући које и какве све сексуалне забране трпи, и како се то одражава на његове политичке одлуке, а које је било објављено у нашој штампи.
Јасно је, такође, да књиге утичу на свест људи, мењају је, јасно је и да у сваком смислу лоше књиге „преносе“ лоше сазнајне и емоционалне поруке, али то не значи да треба забранити по себи одређене садржаје јер говоре о тешким темама, трагични су, осликавају лоше карактере и слично. С обзиром на све изречено, потпуно је „јасна“ судбина психоаналитичара Вилхелма Рајха, и коме и зашто су сметале његове књиге, експерименти и проналасци. По Американце, били су узнемирујући и скандалозни и романи Д. Х. Лоренса. „Љубавник леди Четерли“ објављен је у Фиренци 1928, да би прва „енглеска“ издања имао почетком 1950-их година. У њему један учени аристократа, који у рату постаје инвалид, иако у почетку вољен, постаје својој жени врло стран, мрачан и неприступачан, и она га напушта због шумара на његовом поседу који уме да воли и људе, и животиње, и биљке, и који се врло храбро бори за своја права, за права радника, и против је капиталистичких злоупотреба људи и природних ресурса који су заједничко добро. Несумњиво је да „обезвређивање“ сексуалности и суспрезање „младалачких сексуалних порива“, да парафразирамо Рајха, иду скупа и воде, наизглед парадоксално, и у нама и даље стран промискуитет, али и „чистунство“, који ће за последицу имати покорност, потчињавање и „радну продуктивност“. С једне стране, да би омогућили задовољење, лажно, накратко, сурогате жеља и пролазна задовољства, а с друге, да би стварне жеље што више суспрегле.
И у случају врло оправданих забрана, свака забрана има потенцијал да покрене баш оно против чега се бори. Стога, ниједна не би требало да је искључива. Осуда сваког зла, а поготово спречавање сваког зла води у највећи терор, неправду и тиранију како су приметили и Меша Селимовић, и филозоф Жак Дерида. Осим тога, за ову противречну, расцепљену ситуацију „доступности свега“ и фактичку ускраћеност у свему битном, цензура Инквизиције и Index Librorum Prohibitorum изгледају као бар поштовања вредне непријатељске институције. Њихова идеологија била је јаснија, чвршћа, начелно репресивна и ригидна, те је као таква изазивала природне реакције отпора и била корисна у смислу повећања жеље за забрањеним, иако је „хватање у преступу“ имало драстичне последице. Овде је све побркано, здробљено, жеља је „затупљена“ свакаквим претераним изборима и забранама, и остаје површна, непромишљена, неиживљена и до краја недоживљена. Просута. Прекршај забрана није у суштини кажњив, те тај мотивациони фактор изостаје, али су правила стриктна и као таква још више нарушавају приватност и право избора. Скоро да је могуће да знају коју је све књигу неко прочитао. И посебно, хиперпродукција, доступност никад више књига, обезвредили су књиге као такве, које у свом изворном, образовном и образујућем облику постају доступне само малобројним богатим и/или истински слободним и мудрим људима. Јер „песма нас је одржала, њојзи хвала“, према једној Змајевој песми која је, надамо се, обавезна за читање у нашим школама.
Зорица Бабић
Извор: Печат
