Моје име и презиме у комшилуку су сви знали. У ратном Сарајеву није требало да се зна више. Прије рата сам се осјећао прихваћено, вољно. Барем у мом окружењу нико свијет није гледао него оним очима које су упијале Бранка Ћопића. Добро и зло нису биле националне категорије. Штовише, ко је одрастајући на Ћопићу уопште … Настави са читањем Вук Бачановић: Пропаст као мјера идентитета